Hodočašće Old Trafordu

I više od toga, ova gladijatorska stadionska atmosfera omogućuje svakome „lakom luzeru“, mnogome taksisti i mnogome bivšem vojniku, koji rintaju po čitav dan i život mere škrgutanjem sopstvenih zuba, da se makar za jedno veče poistovete sa svojim herojima, onima dole na blatnjavom terenu, i da makar to veče budu pobednici nad sivilom svakodnevnice. Koliko je stvar besmislena, toliko je i neodoljiva, jer proističe iz same ljudske prirode koja je, je l’, kao što je još ustvrdio Kami, paradoksalna i apsurdna. Zato je ova „stadionska groznica“ svugde ista – od Beograda do Hong Konga i od Atine pa do Stokholma i dalje, svugde gde se proteže globalna civilizacija. Razlike su samo u blještavilu pojedinih stadionskih spektakala, jer ima stadiona koji liče na zapuštene livade, a ima i stadiona koji su posve nalik rimskom koloseumu.

Old Traford, stadion Mačester junajteda, jedno je od mitskih mesta globalne gladijatorske civilizacije, prvenstveno zbog toga što je kuća one gladijatorske družine, koja već čitavu deceniju žari i pali, kako na domaćem tako i na inostranom terenu, praćena, kao i svaka vojska, gomilom vernih sledbenika. Stoga bi čovek pomislio dolazeći u malo navijačko hodočašće Old Trafordu da će tamo zateći divlju i neobuzdanu atmosferu, kao veran odraz globalne fudbalske hegemonije „beba“ ser Aleksa Fergusona. Pogotovo kada ima iskustvo nekoliko beogradskih gradskih derbija, na kojima je praštalo i na kojima se lupalo, i kada se pobeđivalo i kada se gubilo, čovek bi tek od Old Traforda očekivao rasno navijačko talasanje.

Navijači Junajteda, okupljeni u glavnome navijačkom pabu „The Bishop Blaize“ (što bi mi rekli „Kod vladike Vlaha“), koji se nalazi na raskršću nedaleko od stadiona, piju baš kao i navijači svugde. Onako pomalo cvrcnuti od reke piva, oni pevaju svoje pesme, i u tim svojim pesmama, baš kao i sve ostale navijačke grupe, reže na sve ostale timove. Navijači Junajteda poseban „pik“ imaju na navijače Lidsa, Čelsija i Liverpula. Takođe, klasično, oni, baš kao i ostale navijačke grupe, imaju svoje interne pesme za neke od svojih „travnatih“ heroja koji su im posebno prirasli srcu. Jedan od najčešće pominjanih u tim epskim fudbalskim desetercima navijača Junajteda je Nemanja Vidić, koji je u njihovoj „poeziji“ neka vrsta hladnokrvnog Klinta Istvuda iz vruće i egzotične Srbije, koji, ’ladan ko špricer, egzekutira sve protivničke igrače („Nemanja, oooo, He comes from Serbia, He’ll fucking murder ’ya…“). Prosto neverovatno, kada im pomenete da ste iz Srbije, vode vas okolo od čoveka do čoveka i šapatom punim strahopoštovanja vas hvale a da vas i ne znaju, i nude vas pivom, i misle da ste strašan baja. Dok mi mislimo da nas Englezi istinski mrze, i dok su miloševićevske strukture sve činile da održe našu paranoju, demanti stiže, ne od uglađene kraljice, već od robustnih mančesterskih šljakera, koji mrze sve živo, a ponajviše Lids, ali ne i Srbiju. Zaključak je da je u današnjem svetu važnije imati dobroga štopera nego ambicioznoga predsednika, jer sve ono što je Milošević zakuvao u svetskom javnom mnenju devedesetih, Vidić i njemu slični „đokovići“ su ne samo neutralisali već i preokrenuli u našu korist na početku novoga milenijuma.

U tom, što bi reko Rundek, „širokom svijetu“, danas se na stadionima sedi ko u pozorištu. Oni cvrcnuti mančesterski šljakeri, kada iz paba konačno dobace do tribina staroga Traforda, lepo sede, ili malo skaču i viču, ponovo malo pevaju, ali sve u svemu krajnje su pristojni. Čak se i zdrave sa policijom, što čoveku koji dolazi iz zemlje u kojoj navijači policiji guraju baklje u usta izgleda kao neki engleski skeč iz Montija Pajtona. Ne moš‘ ni cigaru upalit na tribinama, a kad pitaš one šljakere da li da ipak pripalimo koju, oni ti mrtvi hladni kažu da je to ilegalno. Kao da se ne radi o ljudima iz samoga srca navijačkog uragana već o gornjem domu lordova. Blago zemlji u kojoj su šljakeri „legalisti“, a u kojoj su političari „šljakeri“ i nešto konretno rade. Kod nas je uglavnom obrnuto. Političari su „legalisti“ i zevaju nad konkretnim životom, a šljakeri su toliko izbezumljeni njihovim zevanjem da povremeno uhvate nekog policajca i teraju ga da „guta vatru“, tek da bi poručili onim prvima koliko drže do sistema u kojem žive i šta o njemu misle. Pozdrav iz Britanije!