Javnost sa sve većim uzbuđenjem prati, za laike neočekivani, sukob klanova Mišković i Forcan. Poput opredeljivanja za likove na notornoj „Farmi“, lome se koplja ko su „crveni“ (naši), a ko „plavi“ (neprijatelji). Malo ko prepoznaje da su obe strane naše samo utoliko što delimo istu mutnu i bar dve decenije ustajalu srbijansku baru, u kojoj svetački oreol nezadrživo vuče na dno. Sigurno je da aždahe koje tu mogu da se legu najmanje liče na svetog Savu i Majku Terezu. Teško je dignuta čela i čista srca identifikovati se bilo sa bivšim potpredsednikom Miloševićeve vlade, bilo sa bogatom naslednicom imperije, čiji je rodonačelnik, inače socijalistički direktor, „svoju“ firmu ostavio kćerkama.
Još jednu zabludu predstavlja metafora o Davidu i Golijatu. Siroti Davidi retko uspevaju van sveta literature, a u konkretnom slučaju veslima zamahuju, ali ne više skladno i ne po mutnoj vodi, već po suparničkim glavama, dva moćna veslača, a još uvek nije sasvim jasno ko je u tom, do skora uigranom dvojcu, seo iza takmičara i preuzeo kormilo. Nesumnjivo je jedino da je kormilar, ko god da je i koliko god da ih je, naglašeno političke provenijencije.
I kao što u zločinima iz strasti treba tražiti ženu, ovde je ključno pratiti tokove novca. U tom kontekstu, novo svetlo pada i na skandaloznu nabavku vakcina protiv gripa novembra prošle godine. Da li je država, koristeći pandemiju kao izgovor, „upumpavanjem“ sume od više (verovatno između šest i 12) miliona evra, pokušala da naoruža jednu stranu za ovaj „tajkunski rat“?
Podsetimo na tu apsurdnu situaciju. Naručena je mamutska količina vakcina (što veća porudžbina, veći je i profit), a ministar zdravlja, mada je već proglasio vanrednu situaciju, formalno označenu kao „epidemija od većeg epidemiološkog značaja“, nije iskoristio svoju zakonsku dužnost da preuzme stvar u svoje ruke, već je angažovao posrednike i obezbedio im ogroman profit. Epidemiologe je tada najviše zabolelo ponižavanje njihovih dvoje uglednih kolega koji su, skoro na prepad, odvedeni pred kameru i naterani da njima nepoznatu tendersku ponudu proglase prihvaćenom, a bez dozvole da makar bace pogled na konkursni materijal. Rešenje o izboru za članove tenderske komisije dobili su tek naknadno. Grotesknost situacije u kojoj su se našli odslikava ograničenost mašte čak i jednog Domanovića ili Dušana Kovačevića.
Zakon o informisanju, strah od gubitka oglašivača ili neki drugi razlog učinili su da je u medijima na taj skandal prećutno maltene stavljen embargo. Ovaj prvi veliki rat domaćih tajkuna prilika je da se makar delimično skine veo i sa svih neobičnosti tokom minule protivepidemijske borbe. U tome može da nam pomogne i okolnost po kojoj se izdvajamo od zemalja u okruženju, a za šta nam, među inače retkim komplimentima, ovih dana stižu pohvale i iz hrvatske štampe. Reč je o nevladinoj organizaciji Doktori protiv korupcije koja je za kratko vreme pokazala ubitačnu efikasnost u raskrinkavanju različitih domaćih nepodopština. Nada koju su ti doktori uneli u stručnu i laičku javnost ohrabriće uporno istrajavanje i na razjašnjenju do sada skrajnutog pitanja da li će pohlepno naručenih, mada ne i preuzetih, još preko dva miliona doza vakcine platiti nezajažljivi „kontroverzni biznismeni“ ili bolećiva (ako je to samo bolećivost) država. Drugim rečima, ko će drešiti kesu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
