Intenzivna putinizacija Srbije

Jača direktni i indirektni uticaj demokratski nekontrolisanih službi bezbednosti. Sa par godina zakašnjenja, u trenutku kad to službama vlasti odgovora, objavljuju se teško optužujući dokazi protiv vladika SPC, po kojima su odavno morali postupati nadležni državni organi. Država Pahomija i Kačavendu pušta niz vodu. Umesto sistemskog otvaranja tajnih dosijea službi bezbednosti, koje je morao koordinirati nezavisan demokratski organ, službe to rade arbitrarno same. Baš kao u Putinovoj Rusiji.

Na prvi pogled oštra reakcija SPC na briselski sporazum, puka je predstava za vernike. SPC je kroz istoriju reagovala i mnogo jače za mnogo manje. Zbog jednog sporazuma sa Vatikanom SPC je iz svojih redova izbacila sve tadašnje poslanike, kneza Pavla i premijera Stojadinovića. Dugoročno, SPC će priznavanje gubljenja Kosova naplatiti kroz privilegovani status u odnosu na druge verske zajednice i pojačan uticaj na socijalna dešavanja, gde će njeni stavovi o nekim društvenim pitanjima biti neupitno proglašavani jedinim ispravnim, bez obzira na njihov neretko diskriminatorski karakter. Baš kao u Putinovoj Rusiji.

Državna kulturna politika već radi na tome. Forsiraju se kvaziumetnički projekti koji promovišu značaj nametnutih i nasleđenih religijskih i etničkih identiteta. Organizacije ukazuju na visok stepen homofobičnosti, verske netolerancije i ksenofobije… Nasilje na sportskim priredbama cveta. Broj ubistava u Beogradu se udvostručio u poslednjih pola godine. Afera sustiže aferu, a skoro nijedna još nema sudski epilog. Premijer Srbije smatra trivijalnim pitanje o katastrofalnom poslovanju Srbijagasa, tvrdi da pljačka Galenike nema veze sa politikom, iako su njome godinama upravljali kadrovi SPS, postavljeni tu po principu podele plena, još od prethodnih izbora.

Petoricu „građevinskih radnika“, nedavno oslobođenih iz zatvora u Libiji, koji su tamo otišli bez radne dozvole i vize, pa bili uhapšeni pod sumnjom da su došli da se bore za Gadafijeve snage, dočekao je sa VIP tretmanom ministar odbrane. Niko nema hrabrosti ni da generalno zavede red u Žandarmeriji i pored sve više dokaza o krivičnim delima koje su počinili njeni pripadnici. Postaje sve očitije da se ona odmetnula od MUP-a, što neprijatno podseća na položaj JSO-a posle petooktobarskih promena. Kada su samo mesec dana, pre „tradicionalne srpske tuče među prijateljima“, (kako je kafansku tuču sa teškim povredama opisao premijer Srbije i ministar policije Ivica Dačić) huligani prebili narodnog poslanika, njegovu ženu, majku četvoro dece, i njegovog prijatelja, uglednog građanina i umetnika, državni vrh je orkestrirano glasno ćutao.

Ekonomija nam je u takvom stanju da i prvi potpredsednik Vlade Srbije zbog nje ima noćne more. Zato, ne iznenađuju rezultati istraživanja „Učešće građana u demokratskim procesima Srbije“, koje su sproveli Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost CRTA i Ipsos stratedžik marketing. Oni pokazuju veoma nizak nivo građanske participacije i poverenja u institucije.

Ma kako vladajuća koalicija izgledala čvrsta, samo malo intenzivnija kritika koja je došla istovremeno od većine opozicionih partija u parlamentu, oko loših zakonskih predloga izmena poreske politike, kojom je vlast očito htela da brže-bolje makar malo popuni rupu u budžetu, dovela je do odlaganja skupštinske rasprave. Bilo je potrebno samo da DS prestane da sedi na dve stolice i konačno se drzne da kritikuje i poteze SNS-a. Posle višemesečne hibernacije i nepotrebnog preganjanja oko formalnog priznavanja Kosova, te insistiranja na stvarnosti neprimerenih zahteva o statusu Vojvodine, DS je kroz reči profesora Mićunovića konačno kratko i jasno definisala stanje u današnjoj Srbiji: „Hitno je potreban zakon koji će narod zaštiti od sadašnje vlasti.“

Taj zakon bi mogao biti i novi ustav. Promocija ideje i stvaranje uslova za ustavni patriotizam, oličen u poštovanju velike većine građana prema društvenom ugovoru koji bi državu Srbiju definisao kao pravednu, modernu, inkluzivnu, humanu zajednicu spremnu da se uhvati u koštac sa globalizacijom, bio bi najbolji odgovor na sadašnje stanje.

Imajući u vidu sastav nekadašnjeg DOS, od Perišića do Koštunice, i činjenicu da DOS jeste načinio prvi ključni korak ka demontiranju Miloševićevog režima, sadašnji najmanji zajednički sadržalac razuđenih opozicionih snaga u Srbiji mnogo je viši. Čini se i da ih je više. A protivnik je mnogo slabiji. Ako uspemo da prvo pobedimo sebe, lako bismo mogli i njega.

LDP je spomenute razuđene snage pre nekoliko meseci pozvao na zajedničko delovanje. Na taj poziv je imao puno pravo. Imajući u vidu da od osnivanja LDP nije participirao u izvršnoj vlasti, količina i obim korupcionaških afera koji mu se pripisuju, pre svega njegovom lideru Čedomiru Jovanoviću, skoro je potpuno neutemeljena. Afere se, pritom, ne vezuju ni za jednog drugog pripadnika LDP, što se retko primećuje. I s tog aspekta LDP je imao i najveći legitimitet da takav poziv uputi. Nemušti odgovori koje je tada dobio, nadajmo se, mogu se pripisati konfuziji u DS, pozicioniranju još formalno neformiranih stranka – Nove stranke Zorana Živkovića i Zajedno za Srbiju Dušana Petrovića, i zamoru civilnog društva. Opisana situacija u Srbiji obavezuje. Ako se ne reaguje vrlo brzo i što šire, uslovi rada političkih stranaka, organizacija civilnog društva i slobodnih medija postaće u Srbiji baš kao i u Putinovoj Srbiji.

Autorka je direktorka Centra za evroatlantske studije