Iskupljenje bogatih

U svetu će se tim povodom verovatno održati i poneka konferencija posvećena problematici siromašnog dela čovečanstva. Zaključci s ovih sastanaka će biti manje-više isti kao i sa ranijih ovakvih skupova, a svet će nastaviti da i dalje živi podeljen na bogate i siromašne, na jug i sever.

Kod nas će se na taj dan podeliti nešto televizora ili računara, dati nekoliko intervjua i jakih izjava o tome kako moramo uraditi ovo ili ono, TV kamere će sve pomno zabeležiti i udarne vesti emitovati… I tako će doći 18. oktobar, u jutarnjim vestima više neće biti reči o siromaštvu, o ugroženima, o obespravljenima, na redu će biti neke nove teme i neki novi problemi.

Naša plava planeta je bogata, i onim što nam je dala priroda i ono što je ljudski rod izradio. No, taj ljudski rod je podeljen ogromnim ekonomskim, političkim, etičkim protivrečnostima između bogatih i siromašnih koje se stalno produbljuju. Golim okom jasno se vidi podela sveta na malobrojne prebogate i veliku većinu onih koji stvaraju bogatstvo. Prvi ni ne primećuju da ovi drugi postoje, i oni su tu da stvore što je moguće više profita za što je moguće manje uloženog. Protivrečnosti su posledica odnosa među ljudima u relaciji: proizvodnja – raspodela – potrošnja. Ovako podeljen svet i izmislio je Dan siromašnih, kao masku iza koje se krije duboki nemoral i nehumani odnos prema onima koji stvaraju ukupno bogatstvo sveta. Liči to pomalo na hrišćansko, ili islamsko ili jevrejsko pokajanje i iskupljenje za nepravdu koja se svetu siromašnih svesno nanosi.

Neka se ne pomisli da imam nešto protiv obeležavanja Dana siromašnih, to nikako! Taj Dan primam kao simbol, jer za mene svi dani ostaju dani borbe protiv sverastućeg siromaštva. Kroz čitav svoj i politički život vodio sam borbu protiv siromaštva i uvek bio na strani solidarnosti i uzajamnog razumevanja.

Koliko je međutim život ne samo naših sugrađana, komšija već i najbližih pod teškim teretom ravnodušnosti? Kako objasniti da nas više uzbude i pogode sudbine onih koji su hiljadama kilometara od nas, a ne i onih pored kojih prolazimo, o koje se prosto saplićemo. Znamo li ili nas to ne interesuje da siromašnih ima i van kruga beogradske „dvojke“, zašto Belu Palanku zovu Crna, kako se živi u Bosilegradu, Kuršumliji, Prokuplju, Tutinu… Nedavno sam u Kuršumliji razgovarao s jednim od tih ljudi koji mi je rekao: Jedem meso samo kada se ugrizem za jezik! Za novine efektan naslov, ali ta opora ilustracija nemaštine nije samo lični pečat tog čoveka, već slika mnogih u Srbiji.

Siromašnih ima i u bogatoj Americi. I u toj zemlji precvetalog ekonomskog liberalizma sve su duži redovi gladnih, više je narodnih kuhinja… ali od tih slika i podatka naš tanjir neće biti puniji. Iz praznog tanjira se ne jede. Mora li on u Srbiji zaista da bude prazan? Podatak da je osam narodnih kuhinja kod nas zatvoreno jer nije bilo hrane, najčešće brašna je zabrinjavajući. Značili to da u Srbiji nema brašna?!

Gotovo cela pekarska industrija i mlinovi dobili su nove vlasnike, mahom privatne. U onoj negdašnjoj Srbiji, pre Drugog svetskog rata, bilo je takođe bogatih ljudi, trgovaca, industrijalaca – neki od njih behu, reklo bi se današnjim rečnikom, tajkuni. Današnji bogataši ne nastavljaju tradiciju prethodnika koji su Srbiji ostavljali zadužbine, podizali kuće za ranjenike, siročiće, izbeglice, stipendirali siromašnu decu i slali ih na svetske univerzitete, pomagali narodne kuhinje…

Neki čija imena povremeno viđamo na listama najbogatijih ovog dela Evrope, tu vrstu solidarnosti smatraju nepotrebnim troškom. U njihovom rečniku nećete pronaći termin: ljudska solidarnost. Njih ne interesuje da neko u istom gradu, državi živi sa 300 dinara dnevno.

Naravno reći će, ne samo oni: To je dužnost države. Sigurno da jeste i od nje ova Vlada i ja lično nikada nismo bežali, ni pod teretom svetske i ovdašnje ekonomske krize, rastuće nezaposlenosti, pada proizvodnje i svih pratećih prepreka. Znaju to i penzioneri i izbeglice i raseljena i stara lica… čitava armija ljudi. Ne vidi samo ona koji neće. U dramatično teškim ekonomskim okolnostima obim socijalne zaštite nije sužen. Na siromašnima ne štedimo. Vanredno smo povećali penzije, proširili pozitivnu listi lekova, subvencionisali plaćanja komunalnih usluga, omogućili besplatan prevoz za stare , novčano pomogli trudnice, učinili da izbegli i raseljeni dođu do krova nad glavom, 1.000 porodica će tako do kraja 2009. posle više godina, dobiti novi dom, isplaćujemo jednokratnu pomoć u novcu i hrani najsiromašnijim kategorijama stanovništva… Znam da to nije dovoljno ali „naše malo za njih znači mnogo“.

To jedno govori: država ne može sama. Nerealno je očekivati da ćemo u Srbiji iskoreniti siromaštvo – ne uspeva to ni mnogo bogatijim državama – ali moramo učiniti da tih ljudi bude manje. Jer, siromaštvo nije njihov izbor. Zato, im svi moramo pomoći – i to ne samo danas.

Autor je potpredsednik Vlade Srbije