Nema sumnje da je Srbija u teškom položaju posle raspada nekadašnje države i izgubljenih ratova. I kao što često biva državne granice poraženih dovode se u pitanje. Nemačka je izgubila veliki deo Istočne Pruske, Jugoslavija je dobila, a Italija izgubila Istru nakon Drugog svetskog rata. Alzas i Lorena su bile čas u sastavu Francuske, čas Nemačke, sledeći pobednicu u međusobnim sukobima i da ne nabrajam dalje. Nismo izgubili samo ratove. Svetska javnost, bar velike sile, naši nekadašnji saveznici (SAD, Francuska, Velika Britanija…) tokom tih ratova okrenuli su se listom protiv Srbije. Bombardovanje NATO snaga 1999. bio je samo završni čin.
Danas ne znamo kako da sačuvamo granice. Dvogodišnje zalaganje pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu nije dalo rezultate. Više od trećine država članica UN priznalo je nezavisnost Kosova, među njima sve značajne zapadne sile. Od 27 članica Evropske unije u koju želimo da uđemo, 22 su priznale Kosovo. Usvajanje rezolucije Srbije u Generalnoj skupštini UN, 9. septembra, ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić naziva „nemogućom misijom“. Gurani smo u još jedan poraz. Zašto srljamo u još jedan poraz? Nijedan poraz nije nam potreban, pogotovu ne ovaj, jer svi izjavljuju da čak i uspeh nemoguće misije ne bi značajno uticao na nezavisnost Kosova.
Samo ekonomski snažna, međunarodno uvažavana, oporavljena Srbija, koja je uskladila svoje interese s tvorcima međunarodnih odnosa može da popravi položaj svojih sunarodnika i zaštiti svoju kulturnu i ekonomsku zaostavštinu na Kosovu i najzad povrati u budućnosti, ako to bude želela, Kosovo i Metohiju. Put ka tim ciljevima vodi kroz članstvo u Evropskoj uniji. Kada ceo Balkan bude u EU, moći ćemo i te kako da utičemo na njegovu sudbinu, pa sudbinu i Kosova.
Šta činiti nakon dosadašnje neuspešne politike Srbije? Opozicione stranke zahtevaju ostavku Vlade i raspisivanje izbora.
Na opoziciji je da koristi poraze vladajuće stranke za skupljanje političkih poena, a u slučajevima većih neuspeha da pokuša da iznudi i nove izbore. Međutim, ostavka vlade i novi izbori u demokratskoj državi postižu se isključivo u skupštini. Opozicija ili sama vlada može da zahteva glasanje o poverenju u skupštini. Dobije li vlada poverenje većine, ona može da upravlja zemljom do novih izbora 2012. uprkos porazima. Međutim, svesna neuspeha sadašnje vlade, vladajuća stranka može da rekonstruiše u većoj ili manjoj meri vladu i pokuša da sa izmenjenom politikom prevaziđe učinjene pogreške.
Osnovno je pitanje koliko je korisno za zemlju i vladajuću stranku da sadašnja koalicija nastavi da podržava ovu vladu koja ide iz poraza u poraz, koja se zalaže za unapred izgubljena rešenja.
Odgovorni za greške moraju snositi posledice kako bi se broj grešaka u budućnosti smanjio. U politici „posledica“ je prepuštanje mesta drugom. Vladajuća stranka i njeni koalicioni partneri ne moraju obavezno da raspišu prevremene izbore. Postavlja se pitanje da li su novi izbori korisni za zemlju? U svakom slučaju oni bi predstavljali gubitak vremena od više meseci. Tokom predizborne kampanje, samih izbora, pregovora oko sastava vlade stara bi obavljala samo tekuće poslove.
Čini se da je rekonstrukcija vlade bolje rešenje. Međutim, uveliko tražena ostavka ministra spoljnih poslova nije dovoljna, jer je od njega već duže vreme pravljen „žrtveni jarac“, na koga će se svaliti sva odgovornost za neuspehe. Argument da je on „samo provodio politiku Vlade“ ukazuje na još uvek prisutan apsolutistički način razmišljanja. Profesionalac ne izvršava „nemoguće misije“, već ako nema drugog izbora, daje ostavku. U rekonstruisanoj vladi ne samo da nema mesta za sadašnjeg ministra spoljnih poslova već ni za sve njene članove koji su se zalagali za rešenja koja su doživela teške poraze.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
