Izbori unutar opozicije - test potentnosti 1Foto: Medija centar

„Demokratija ne trči, ali ona sigurnije stiže do cilja.“ Gete.

Nakon što je Skupština Slobodne Srbije javno predložila ideju prethodnih izbora na kojima bi građani birali opozicionog kandidata koji bi mogao da porazi režim u Beogradu i(li) na predsedničkim izborima, otvorila se i više nego korisna debata. U pitanju je model po kojem je selektovan kandidat opozicije koji je pobedio Orbanovog kandidata za gradonačelnika Budimpešte.

Ovim tekstom želeo bih da razjasnim na do sada ukazana problemska pitanja u debati.

Prvo, predizbori odavno postoje u mnogim zemljama moderne demokratije, najčešće kao unutrašnji stranački izbori. Tužno je što ih tek sada razmatramo. Njima bi pre svega trebalo da se sprovede razbijanje sistema „kartelskih političkih stranaka“ koje su stopljene sa državnim resursima.

U strankama postoje koncentrisani centri moći. Pojedin(c)i su uzurpirali stranke, a stranke državu. U takvim sistemima, ukoliko nemate demokratiju u strankama, nećete je imati ni u državi.

Nakon prvog potresa svake promene vlasti, stranački vojnici polako prelaze među nove pobednike.

Građani su politički automatizovana bića za glasanje koja na birališta izlaze da se odluče za ponudu koju su im prethodno suzile stranačke elite. U navedenim sistemima partije gubitnici dobiju svoje parče kolača, kroz javno finansiranje, pristup medijima, nameštenim poslovima i zapošljavanju stranačke vojske u državni aparat. Kolač koji se mesi od državnog brašna uvek je dovoljno veliki da niko ne ostane gladan.

Donekle utehu pruža činjenica da u toj saradnji postoji izvesna međusobna kontrola političkih stranaka, koje sve vreme čekaju ipak neku veću pogrešku konkurenata, ne bi li oni preuzeli nož za podelu kolača.

Ovakvo stanje postojalo je i u Srbiji, ali onda je taj medeni mesec završen kada je rešeno da država mora postati jedna stranka. Ostali koalicioni sateliti samo su filijale. Država – to je stranka, a stranka to je jedan čovek. Opozicione stranke koje kroz proces donošenja odluka nisu institucionalno demokratizovane, odsečene su od javnih resursa, medijski su, kao i ceo opozicioni blok, satanizovane i izolovane. Izborno medijskim inženjeringom njihova biračka tela hirurški precizno se usitnjavaju ili odstranjuju u apstinenciju.

Bilo kakva podela po ideološkim linijama dok naspram vas stoji hipertrofirani kiborg koji je stopio politiku, medije, kriminal i javni novac, politička je utopija.

Zato su neophodni prethodni izbori unutar opozicije, koji će voditi objedinjavanju svih opozicionih snaga. Time se sprovodi kontraoperacija kojom se raspršene čestice opozicionog tela grupišu i objedinjavaju.

Umrtvljeni, pasivizirani i nezadovoljni delovi opozicionog biračkog tela se aktiviraju, jer građani i kandidati političke sudbine međusobno poveravaju jedni drugima. Izbor se vrši između političara koji su stavili na kocku svoju političku sudbinu zarad opšteg dobra.

Redakcijski komentar Danasa (od 2. marta) „da se u Srbiji od dolaska SNS-a na vlast uporno sprovode izbori za novu opoziciju“, umesto da se dese prevratnički izbori za novu vlast“ (sic!), deluje kao biti besan na ogledalo zato što vam se ne dopada šta na njemu vidite.

Političari, ali sada izgleda i novinari ne traže više način kako da se dopre do građana, nego se pretvaraju u kritičare naroda koji prosto neće da izabere opoziciju takvu kakva je, nego sad tu nešto izvoljeva.

Kako mi reče jedan prijatelj: Pa nek promene narod. Zaista strepim da ne izađe neko sa kontra predlogom da umesto da narod bira opoziciju, opozicija bira narod!

Opozicioni birači nemaju poverenja da povere nekom svoju sudbinu.

Naročito mladim ljudima je lakše da promene državu, umesto da posvete nekoliko godina svog života kako bi se promenio režim, uz opasnost da ista lica gledaju na istim pozicijama, sa istim ljubavnicima i poslovnim kombinacijama, ali – gle epohalne razlike – članskim kartama neke druge političke stranke i promenom nekoliko figura na vrhu.

Da bi se taj sistem promenio, građanima se mora ponuditi vizija novog društva u kome ljudi direktnije odlučuju o svojoj političkoj sudbini.

Nema više potrebe da opozicioni političari ubeđuju građane kako će se u budućnosti ponašati demokratski.

Odmah to mogu početi da čine!

Drugo, predizborima unutar opozicije razlike se kanališu i u konačnom rezultatu se sabiraju.

Učesnici bi potpisali džentlmenski dogovor po kome bi se nakon održanih predizbora poraženi povlačili i pružili podršku pobedničkom kandidatu. Da li pravno gledano mogu i dalje da se kandiduju na opštim izborima?

Da, ali bi oni koji pogaze svoju reč uništili i svoje šanse na tim izborima. Ako mi ne verujete, proverite kako su prošli oni koji su izneverili bojkot obavezivanje iz sporazuma sa narodom.

Treće, pravo glasa na ovim izborima treba omogućiti, kao i u Mađarskoj, svim biračima.

Iako to otvara mogućnost deformisanja samog procesa preko ubačenih SNS birača, na šta ukazuje D. Bursać (na Nova.rs), nerealno je da bi u deformisanju učestvovali svi provladini glasači.

Ako se neko boji da pobedi protivnika na svom terenu, nema šta da traži na redovnim izborima koji su teren režima.

Svakako takav scenario može podići tenziju, vidljivost i izlaznost, čime se može uvući masa apstinenata.

I to je osnovna razlika u odnosu na one koje navodi J. Lukač (Demostat), koji su sprovođeni unutar određenih opozicionih stranaka kada je glasao uži krug tvrdog članstva ili kada je to sprovođeno nametanjem odozdo od strane javnih ličnosti (Apel 100) ili nekakvim Tviter i Fejsbuk anketama koje se uvek lako mogu štelovati.

Kandidat će samim tim biti neko ko prolazi ozbiljnu proveru i svoju snagu provera na terenu u susretu sa realnim ljudima koji će sutra glasati i na izborima, a ne nekakvo simuliranje i pumpanje javne podrške.

Četvrto, u Mađarskoj je glasanje sprovedeno elektronski na šatorskim punktovima i onlajn.

Odličan sistem zaštite podataka u kojem su informacije bile „hašovane“ tako da ste ukucavanjem identifikacionog broja sa lične karte birača mogli znati da li je neko već glasao na drugom mestu, ali niste mogli ući u sistem i gledati ko je glasao i za koga je glasao.

Dakle, glasanje je moguće pošteno sprovesti bez glasanja sa stranačkim odborima koje spominje J. Lukač.

Svakako, bojaznost od zloupotrebe od strane nekog opozicionog centra koju ističe i D. Bursać (Nova.rs), ako se ne bi primenio navedeni ili neki drugi sigurni sistem, nesporno postoji. Ali da budem dovoljno jasan: Opozicija koja nije u stanju da obezbedi fer izbore unutar svojih redova, nema pravo da traži fer izbore na opštem nivou.

Niti je neko ko će biti u stanju da nađe izlaz iz ovog mračnog tunela. Peto, ostali prigovori u vezi s nemogućnosti da se obezbede finansijska sredstva, nađu kontrolori i napravi infrastruktura, a koje ističu pojedinci u opoziciji (prema tekstu L. Valtner, Danas, 17. februar) svode se na prikrivanje sopstvene nesposobnosti.

Ne možete tražiti da igrate finale prvenstva a da nemate kondiciju za jednu trening utakmicu.

Izbori unutar opozicije su test potentnosti!

Šesto, sistemi Mađarske i Srbije se u mnogo čemu preklapaju. U obe zemlje na vlasti je autokratski režim koji pripada kriminalno-političkoj balkanskoj hobotnici.

Ono što karakteriše ove zemlje jeste razvaljenost pravnih institucija.

Protivprirodni blud između kriminala i visoke politike koji vodi njihovom stapanju. Mediji koji služe da informativno izoluju građane.

Javne institucije kao akumulator za sigurne glasove i korupciju.

Prema pisanju Danasa (17. februara) iz nezvaničnih izvora unutar opozicije ukazivano je da Srbija nije ni Amerika, ni Mađarska, a u redakcijskom komentaru Danasa se ova teza produbljuje tvrdnjom da je „Mađarska za razliku od Srbije punopravni član EU“.

U pitanju je zapravo potpuno irelevantan podatak, koji bi pretpostavljamo trebalo da podrazumeva da u Mađarskoj postoji tolerantniji odnos prema opoziciji, a valjda je i uticaj EU veći.

Oba potencijalna argumenta su netačna.

Uticaj EU na Srbiju koja je zemlja kandidat je trenutno znatno veći u odnosu na Mađarsku.

I to je vidljivo kroz Orbanovo oštro suprotstavljanje EU administraciji povodom mnogih fundamentalnih pitanja. Ako opozicija u Srbiji bude izbegavala mađarski model, bojim se da će je sačekati sudbina opozicije u Belorusiji.

Na kraju, pre nego što se pozovemo na izreku da „svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje“, tom narodu treba da damo šansu da suštinski učestvuje u procesu donošenja odluka. Ako opozicija ne pruži narodu šansu da sudeluje u tom procesu, onda ovaj narod ne zaslužuje ovu vlast, ali ova opozicija zaslužuje ovu vlast!

Autor je član Saveta Skupštine slobodne Srbije