Izdaja kvislinga Milana Nedića obučena u lažni patriotizam

Standardni postupak je podrazumevao da se svi uhapšeni posle policijske obrade i obavezne torture predaju u dalju nadležnost Gestapou ili da se šalju u dva Beogradska logora Staro Sajmište koji je tada bio u NDH i drugi Banjica koji je bio pod patronatom Nedićeve vlade.

Među mnogima od tih mladih ljudi koji su bili uhapšeni u Beogradu, bio je i student Tehničkog fakulteta i aktivan član pokreta otpora Aleksandar Nalović.

Prema evidenciji iz Arolsen Archives, Nalović je bio jedan od retkih jugoslovenskih političkih zatvorenika koji je iz Beograda, preko Banjice gde je proveo više meseci, direktno deportovan u Aušvic, umesto u Mauthauzen ili Dahau, što je bila češća praksa. Preminuo je 6. marta 1943. godine pod logoraškim brojem koji ga je klasifikovao kao političkog „neprijatelja Rajha“.

Njegovo ime je danas uklesano na spomen-ploči poginulim studentima i profesorima u zgradi Tehničkih fakulteta u Beogradu.

Međutim manje je poznata sudbina njegove sestre Lepe, koju je Nedićeva policija uhapsila u Kosovskoj Mitrovici. Ona je bila aktivna u logističkoj podršci partizanskim odredima i radu ilegalne tehnike. Do njenog hapšenja je došlo nakon što je Gestapo, uz pomoć lokalnih kolaboracionista, uspeo da presretne kanale veze koji su povezivali Mitrovicu sa ilegalcima u unutrašnjosti Srbije.

Nakon hapšenja, bila je zatočena u zatvoru u Kosovskoj Mitrovici (zgrada „stare opštine“ ). gde je bila podvrgnuta teškom fizičkom mučenju kako bi odala imena saradnika, ali se herojski držala i nije progovorila. Od posledica zverskog mučenja je i preminula. NJih dvoje kao i stotine drugih mladih ljudi, građana tadašnje Jugoslavije, koji su dali svoj život u borbi za slobodu protiv fašista bili su žrtve obračuna kvislinških vlasti sa svakim ko im se našao na putu njihovog dodvoravanja nemačkom okupatoru.

Ne zna se tačan broj žrtava koji su stradali pod udarima Specijalne policije, po nekim računicama spominje se i više hiljada imena, studenata, profesora, radnika i drugih, od kojih su mnogi ubijeni na Banjici. Kroz logor je prošlo skoro 30000 ljudi, oni koji nisu tu skončali, okupacione vlasti su ih sale u nemačke logore u stočnim vagonima bez grejanja na temperaturama i preko minus dvadeset stepeni. LJudi su na putu umirali od hladnoće, bez vode i hrane a oni koji bi preživeli sav taj užas putovanja u nemogućim uslovima koje je trajalo nedelju i više dana bili su u teškom stanju, prehlađeni, mnogi i sa upalom pluća, što je pored pegavog tifusa bio jedan od najčešćih uzročnika smrti koji je mogao da se nađe u logorskoj dokumentaciji.

Nije bilo lako ispratiti sve tragične ljudske sudbine i sve strahote koje su sprovodili pripadnici kvislinških formacija u vreme nemačke kokupacije ali postoje neumoljive činjenice koje svakako ne mogu da opovrgnu ili izbrišu dnevno političke aktivnosti na prekrajanju istorije.

Pokušaji rehabilitacije Milana Nedića idu u tom pravcu kao i to što se svake godine u organizaciji neonacističkih grupa Zentrope, Klub451 i Srbska akcija obeležava 04. februar dan kada je Milan Nedić izvršio samoubistvo.

Obeležavanje ovog datuma nije čin sećanja, već politički performans istorijskog nasilja. To nije komemoracija, već otvoreni pokušaj rehabilitacije kvislinga i normalizacije saradnje sa fašizmom. Tog dana nije nastradala „tragična istorijska ličnost“, već je život okončao čovek koji je svesno i dobrovoljno stavio državni aparat u službu nacističke okupacije.

O Milanu Nediću se uglavnom sve zna ali kada su u pitanju nacional-dušebrižnici mogu da se čuju sasvim neverovatne stvari pa se tako čine pokušaji da se jednom kvislingu dodeli mesto zaštitnika srpskog naroda i nevine žrtve komunista.
Jedan od bitnih argumenata koji se mogao čuti u cilju rehabilitacije Milana Nedića je da istoriju pišu pobednici, što i jedino može da ima nekog smisla, međutim kada su u pitanju istorijske činjenice, ma ko ih pisao i pripisao, Milan Nedić nije bio žrtva istorijskih okolnosti, već njihov saučesnik.

Ono što je nesporno je da je Milan Nedić bio predsednik kvislinške Vlade narodnog spasa u okupiranoj Srbiji od 1941. do 1944. godine.

Ta vlada nije bila privremena administracija koja je „spašavala šta se spasti može“, već produžena ruka nemačke vojne vlasti. Pod njegovim potpisom i uz njegovu političku podršku sprovođeni su progoni Jevreja, Roma i antifašista. Beograd je postao grad bez Jevreja dok je Nedić sedeo u kabinetu i govorio o „redu i miru“.

Niko u njegovoj vladi i policiji nije se usprotivio progonu, privođenju, mučenju i ubijanju građana već su pružali logistiku, aktivno učestvovali u zločinačkim aktivnostima i predano sarađivali sa okupatorom.

I sa ideološke strane Nedić nije imao nikakav problem da prihvati određene aspekte nacionalsocijalizma, dok je u njegovim govorima bilo i antisemitske retorike.

Međutim u zahtevima za rehabilitaciju navodi se da se Nedić svesno žrtvovao za nešto što je smatrao nastavkom svoje politike, a to je da Srbiju drži, koliko je god moguće, van rata. Kakva je to politika bila dobro je poznato, kada je kvislinški korpus, čija je on bio personifikacija, prihvatio mnoge elemente fašističke ideologije još pre Drugog svetskog rata. Ti ljudi su se dodatno radikalizovali tokom okupacije i učestvovali su u sprovođenju zločina nad vlastitim stanovništvom.

Da li je Nedić bio fašista ili je samo prihvatio ideologiju fašizma koja je odgovorna za okupaciju – nije neka bitna razlika, kao ni to što nije nimalo olakšavajuća okolnost da je za njega bila prihvatljiva kultura nasilja, karakteristična za fašističke pokrete.

Odgovornost Milana Nedića je dvojaka. Najpre, postoji odgovornost za kolaboraciju, a kolaboracija sa fašističkim okupatorom koji čini zločine je takođe zločin. Pored toga, postoji i odgovornost Milana Nedića za ratne zločine oružanih snaga pod ingerencijom njegove vlade. Branioci Milana Nedića nemaju problem da priznaju činjenicu njegove kolaboracije, iako će najčešće pokušati da je relativizuju ili opravdaju.

Međutim, kada je reč o ratnim zločinima, apologete Milana Nedića se najčešće prave nevešti, odnosno izbegavaju da pominju konkretne istorijske činjenice.

Ili ih izvrću pa je tako po njima Milan Nedić često odlazio u Hrvatsku i Bosnu kako bi spašavao Srbe od ustaša.
A upravo su mnogi Srbi iz tih delova Jugoslavije bili deportovani u Srbiju i brutalno ubijani u logorima na Banjici i Starom Sajmištu. To nije bila nemačka apstrakcija, već su to bili konkretni logori, pa je tako logorom na Starom Sajmištu koji je tada bio u NDH, upravljala nemačka vlast dok je logistiku pružala Nedićeva policija, a logorom na Banjici upravljala je kvislinška vlast. Ko danas to prećutkuje, direktno učestvuje u brisanju žrtava.

Filozofski fakultet u Beogradu je dodelio nagradu Andrej Mitrović istoričaru Radosavu Tucoviću, za njegov magistarski rad pod nazivom „Kolaboracija u Drugom svetskom ratu na primeru saradnje vodećih ličnosti Specijalne policije sa Gestapoom (1941-1944)“ U zaključku tog rada se navodi da su petorica zloglasnih šefova Specijalne policije vlade Božidar Bećarević, Svetozar Vujković, Ilija Paranos, Radislav Grujičić i Nikola Gubarev, u vreme vlade Nacionalnog spasa, dobrovoljno sarađivali sa nacistima, odnosno sa Gestapoom,

Ova petorica šefova, kao veoma predani kolaboracionisti, verovali su u dugovečnost Trećeg rajha i potpunu pobedu nacističke Nemačke. Oni su vukli konce i imali značajnu ulogu u rešavanju jevrejskog pitanja u Srbiji a takođe su se iskazali i u opsežnim i dobro organizovanim akcijama protiv članova pokreta otpora u Beogradu, koji su hapšeni, mučeni i predavani Nemcima.

Zentropa i slični pokreti ne bave se istorijom – oni proizvode mit. Mit u kojem je fašizam „manje zlo“, u kojem je kolaboracija patriotizam, a odgovornost smetnja nacionalnom „samosažaljenju“. To nije različito tumačenje prošlosti, to je ideološka propaganda sa jasnim ciljem: da se društvo navikne na autoritarizam, poslušnost i kult „jakog vođe“, čak i kada taj vođa služi okupatoru.

Takvi skupovi nisu bezazleni. Oni su politički akti koji potkopavaju temeljne vrednosti savremenog društva. Država koja dozvoljava javno slavljenje kvislinga šalje poruku da su zločini prihvatljivi ako se čine „u ime interesa nacije“. To je opasna poruka – jer ista logika danas opravdava nasilje, diskriminaciju i mržnju.

Zato ovakve pokrete ne treba „trpeti zarad pluralizma“. Fašizam i njegovi saradnici nisu mišljenje – oni su istorijska činjenica sa milionima mrtvih. Zabrana organizacija koje otvoreno rehabilituju kolaboraciju nije cenzura, već nužna linija odbrane društva. Antifašizam nije ideološki hir, već civilizacijska granica.

Četvrti februar ne bi trebao i ne sme biti dan glorifikacije Milana Nedića. To mora biti dan podsećanja na to kako izgleda izdaja obučena u lažni patriotizam. Sve drugo je saučesništvo u laži – a laž o fašizmu nikada ne ostaje samo u prošlosti.

Četvrti februar ne treba da bude dan rehabilitacije kolaboracije, već opomena: koliko je lako istoriju pretvoriti u oružje i koliko je važno da joj se suprotstavimo dok imamo snage i odgovornosti da to učinimo.

Autor je član Izvršnog Odbora Seniorske Organizacije Zeleno – levog fronta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.