Izdao si Kosovo, Radoše

Bio sam spreman da se razdvojim čak i od one čuvene fascikle, na kojoj je LJušić drhtavom, staračkom rukom napisao „Miloš Ković“. Srce mi se steglo kada sam video sa koliko je marljivosti i truda prikupljao superpoverljive materijale o meni. Uvek sam voleo Kovačevićevog Profesionalca. I eto, doživeh da i ja, kao Teja Kraj, dobijem svoga Luku Labana…

Prestao bih i da vršim pritisak na LJušićeve prijateljice. Dozvolio bih im da se opet druže sa njim. Svoj prethodni tekst završio sam, uostalom, znakom dobre volje, kada sam čak i muve pozvao da se vrate svome Gospodaru. Znam da im je to u prirodi i da su našle, hm, svežiju materiju organskog porekla, da u njoj polažu svoja jajašca. Ali, šta je sa lojalnošću? Kuda ide ovaj svet?

Moju pruženu ruku LJušić je, avaj, opet ujeo. Iz cviljenja i skvičanja, koje budi sažaljenje, iznova je ušao u fazu režanja. Izgleda da ga je moj tekst Muve su odletele baš pogodio. Odgovor je, kako se vidi, napisao u stanju mentalnog rastrojstva. On vrvi od slovnih i gramatičkih grešaka, od nelogičnosti, nedorečenosti, laži i uvreda koje su na granici psovki. Kada je uzrujan, LJušić ne bi trebalo da piše. Ne očekujem da bi Danas trebalo da svojim saradnicima obezbeđuje lekarske usluge. Ali pomoć lektora i korektora bi, u tako uglednoj novini, trebalo da se podrazumeva.

Ovaj kočoperni megdandžija sedih vlasi me je, naime, u Danasu, u dva nastavka, na najprimitivniji način vređao i blatio, pre nego što sam mu, samo jednim tekstom, odgovorio. I sada me on upozorava na ton, na to da bi kao jedan profesor univerziteta trebalo da se izražavam mnogo pristojnije. Gospodar muva se, eto, iz sokačkog psovača munjevito premeće u časnu starinu i uvaženog člana akademske zajednice…

To me je podsetilo na stare dane, kada je bio još sa nama, na Filozofskom fakultetu, pre proklete penzije. Svoje nadahnute besede na našim većima uvek je započinjao podsećanjem na svoje godine i višedecenijsko iskustvo u služenju visokim akademskim idealima. To bi obično potrajalo oko 3-4 minuta. Onda bi se, na najprimitivniji način obrušavao na svoje kolege.
Sećam se da nam je, pre nego što je fakultetsko Veće, pošto je iskoristio baš sve zakonske produžetke, glasalo o njegovom odlasku u penziju, besedio o tome da njega u stvari hoće da penzioniše – služba državne bezbednosti. O tome je tada govorio i u jednoj televizijskoj emisiji, na šta se dvoje voditelja samo zgledalo, boreći se da ne prsnu u smeh.

U svom najnovijem tekstu Ljušić se opet vratio svojoj omiljenoj temi. Eto prilike da ga ponovo priupitam – ima li ovaj čestiti, hrabri i nadasve principijelni čovek neki dokaz o tome da, kako opsesivno-kompulsivno ponavlja u Danasu, radim za službu državne bezbednosti? Verujem da bi i čitaoci voleli da o tome pročitaju nešto malo konkretnije. Zato hajde, Radoše, činjenice i dokaze na sunce. Ne želite valjda da ljudi pomisle da ste običan, beskrupulozni lažov?

Zaista, pre ili kasnije, doći će dan kada će se otvoriti arhive o našem vremenu, pa ćemo konačno da vidimo ko je šta i za koga radio. Za slučaj Radoša LJušića, međutim, arhivi nam nisu potrebni. Jer, ključ cele njegove nesrećne sudbine je u – izdaji. Radoš Ljušić izdao je Kosovo. Svoj zavičaj. On to zna i to je, po mom mišljenju, glavni izvor njegove današnje agonije.

Preporučujući se i namigujući opoziciji, dok se režim njegovih dojučerašnjih partijskih drugova ljulja, čekajući „slobodu koja sviće“ kako se pesnički izražava, Ljušić nam je, uzgred, objasnio da je bio jedan od osnivača Srpske napredne stranke 2008. i da ju je napustio 2017. godine. Dakle, od Briselskog sporazuma do Vučićevog „unutrašnjeg dijaloga“ o Kosovu. Tada je ovaj direktor beogradskih preduzeća na državnom budžetu, rođen u Istoku, na pitanje novinarke Večernjih novosti da li treba prihvatiti zahtev Nemačke i EU da Srbija iz Ustava izbaci Kosovo, doslovno rekao: „Da smo jači od EU, odbio bih ga sa zadovoljstvom, ali pošto nismo jači, moramo ga prihvatiti uz uložen ogroman napor da ga bar ublažimo. Srbi moraju jednom da shvate da nije sramota kleknuti pred jačim, inače ćemo svi otići u Carstvo nebesko… Oduvek sam zagovarao ideju o Carstvu zemaljskom, a ne o Carstvu nebeskom. Ono prvo je rešenje za nesrećni srpski narod, ovo drugo je za njegovu crkvu. Moramo to jednom shvatiti i tome se prilagoditi, menjajući neke svoje tvrdokorne identitetske navike… … Svetski događaji nam ukazuju da je naš partner u budućnosti Nemačka i da, bar zasad, naša sudbina zavisi od nje.“ (Radoš Ljušić: Ultimatumi Srbiji i danas su bolni kao onaj iz 1914, Večernje Novosti, 13.12.2014). Dok je bio na vlasti, živ se nije čuo da se na bilo koji način usprotivi politici svoga partijskog šefa, Aleksandra Vučića. A već tada, posle Briselskog sporazuma, i ptice na grani znale su kuda su se zaputili Vučić, Ljušić i njihovi naprednjaci.

Ljušić se, naime, tada bavio ozbiljnijim pitanjima. Dok je zemlja propadala, on se obogatio. Ovde zaista nema prostora za opisivanje svih njegovih poslovnih kombinacija, ali recimo ono što je glavno. U jagmi da sačuva kapital i opstane na direktorskom mestu napustio je DSS čim je ova stranka pala sa vlasti. Kako je do tada gazdovao Zavodom za udžbenike (2004-2008) i budžetskim novcem, pokazao je Centar za istraživačko novinarstvo Srbije, u tekstu Stevana Dojčinovića sa rečitim naslovom Radoš LJušić sam sebi isplaćivao autorske honorare (objavljen 30.7.2010) Tada je, pored direktorske plate i pomenutih honorara, primao i prinadležnosti narodnog poslanika i univerzitetskog profesora, pri čemu ga u Skupštini i na Fakultetu gotovo niko nije video. Zbrinuo je i članove svoje porodice, raspoređujući ih po različitim strankama i različitim preduzećima. Kakva je bila potonja sudbina Zavoda, dobro je poznato; LJušić je već 2009. nastavio da štampa udžbenike u svom privatnom preduzeću Freska, koje će 2014. prodati jednom nemačkom izdavaču.

Čim su naprednjaci uzeli vlast, Ljušić se domogao pozicije direktora Službenog glasnika (2012). Evo kako je ovaj „istorik“, kako sam sebi tepa, opevao Aleksandra Vučića u Srpskoj enciklopediji, u godini Briselskog sporazuma (2013): „Borba protiv korupcije, nastojanje da podigne poljuljani ugled srpske vojske, hrabrost i upornost, doslednost i tolerantnost prema drugačijim mišljenjima učinili su ga vodećim političarem i državnikom u Srbiji“. Izgleda da se toliko ulagivanje smučilo čak i Aleksandru Vučiću, pa ga je 2015. zamenio Jelenom Trivan. Tada je, u odbrani fotelje, a ne Kosova, Ljušić počeo da kritikuje svoj SNS (ne i Vučića), da bi ga napustio tek 2017. Jelenu Trivan i njene saradnike optuživao je, naravno, da rade za državnu bezbednost.

Eto kako i zašto je Radoš Ljušić izdao Kosovo. U toj činjenici, u ovoj izdaji, jeste glavni izvor očajnog stanja u kome se danas našao. Sve ostalo, sve njegove dosadne knjige, pare i afere, manje su važni. Zato baš mene toliko mrzi i javno napada, zato me je izbacivao sa Univerziteta i progonio po sudovima. Za razliku od njega, ja Kosovo nisam izdao. Boli ga, očigledno, Autokomanda, na kojoj su divni mladi ljudi iz Srpske omladine za Kosmet blokirali auto-put, u danu kada je KFOR ranio i povredio 53 Srba u Zvečanu (29. maja 2023), kako bi se režim (Ljušićevi naprednjaci) prisilio da zaštiti Srbe i kako bi se prestonica trgla iz sramotnog ćutanja. Mi iz Pokreta za odbranu Kosova i Metohije smo im se spremno pridružili. U Beogradu su se tada odigravali protesti pod imenom „Srbija protiv nasilja“, na kojima niko nije pominjao svakodnevno nasilje nad Srbima na Kosovu i Metohiji. Tada već potpuno otvorena izdaja Kosova, na Autokomandu je, međutim, dovela par stotina ljudi. „Opozicioni“ mediji su nas defamirali kao ekstremne desničare; Aleksandar Vučić nas je nazvao „vojvodama od Autokomande“. Ne čudi da i sada Gospodar muva ponavlja tu veliku misao svoga vođe. Na ono što smo tada uradili, međutim, uvek ću biti ponosan. Hvala Gospodaru muva što me je podsetio na to veče, makar i tako što je sve ostalo o tom događaju prosto izmislio.

Želeo bih da upamtim LJušića onakvim kakav je bio (nesiguran mladi profesor, šimike, bele čarape, štofane pantalone na falte, vuneni džemper) kada sam ga na fakultetu prvi put spazio. Sada, međutim, vidim ga potpuno slomljenog, kako u mini suknji, sa pocepanim mrežastim čarapama, sa torbicom o ramenu i razmazanom šminkom, nudi svoje smežurane draži prvom putniku-namerniku. Avaj, na srpskoj političkoj štajgi.

To uvelo cveće

više niko neće.

Autor je istoričar i univerzitetski profesor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.