Ovih dana smo čuli monstruoznu izjavu Dragana J. Vučićevića

Pri svemu tome, potpuno je svejedno šta je izazvalo njihovu pogibiju – prirodna katastrofa, teroristički ataci, neprijateljske diverzije, zloglasni režimi, njihovo ispoljeno herojstvo u borbi za oslobođenje od okupatora, spoljašnjeg ili unutrašnjeg. Usmrćivanje nedužnih postaje deo kulture sećanja nekog naroda, te se stoga održavaju pomeni različitog tipa prilikom godišnjica tih događaja.

Oni su potvrda da za ljude, ukoliko su doista ljudi, postoji nešto sveto, nešto što razlikuje ljude ne samo od životinja, već i od zločinačkih umova, bez trunke griže savesti i stida. Narodi koji ne gaje kulturu sećanja su na putu u samouništenje.

Ovih dana smo čuli i pročitali monstruoznu izjavu Dragana J. Vučićevića da su žrtve pada nadstrešnice „šatro žrtve“. U amoralnost, beščašće, nekrofilstvo ovoga nadrinovinara odavno se uverio svaki iole razuman čovek.

Zna se i da je njegov životni moto jezuitska deviza „Cilj opravdava sredstvo“. Ali njegova pomenuta izjava nadilazi sva naša dosadanja saznanja o njemu. Blago je reći da je on njome povredio najdublja osećanja roditelja i bližnjh poginulh pod nadstrešnicom. To nije uvreda; to je sladostrasno uživanje i iživljavanje nad tragedijom koja je potresla ne samo Srbiju već i čitav svet. Nad homocidom.

Taj njegov iskaz ga smešta s one strane autentičnog pravoslavlja, čije su temeljne vrednosti samilost prema siromašnima i nemoćnima, iznemoglima, ali i odavanje dužne pošte prema preminulima, pridavanje svetosti ljudskom životu.

Taj njegov verbalni čin je s one strane odnosa srpske tradicije prema mrtvima, prema skrnavljenju grobova, jer je Vučićević oskrnavio i grobove. Ovaj gest našeg nazovinovinara je emanacija apsolutnog zla i nečoveštva. Varvarski čin kojim je on hteo da dolije „ulje na vatru“ kružećoj teoriji zavere po kojoj je pad nadsrešnice rezultat diverzije, a ne „korupcije koja ubija“.

Ali taman da je ta teorija tačna – mada ona nadilazi svaki nivo naučne fantastke – ne mogu oni koji su smrvljeni pod tom nadstrešnicom biti vinovnici te mistične diverzije, već njene nedužne žrtve. Potpuno je sumanuto i stupidno tvrditi da su „šato žrtve“ oni čiji ostaci tela leže pod zemljom, dok su njih troje urgentno prebačeni u bolnicu u kojoj su se lekari borili da ih održe u životu, pri čemu je dvoje podleglo ranama. Zar vladina stručna komisija ne bi mogla utvrditi da se nadstrešnica survala pod dejstvom jakih eksplozivnih sredstava? Ta valjda je vlast naredila munjevito uklanjanje šuta.

Članovi nezavisne stručne komisije su nedavno jednoglasno ustanovili da uzrok pada nadstrešnice nije bila upotreba nikakvih eksploziva, već lanac korupcije koji vodi do samog vrha vlasti. Sada su stvari potpuno jasne svima. Vest o tome da je Bačulov tri sata pre tragedije otišao vozom iz Novog Sada u Beograd objavljena je u medijima, uz napomenu da je kojim slučajem to učinio kasnije, mogao se i on naći pod nastrešnicom. Vučić sada, kada se približava 1. novembar, pokušava na krajnje neuverljiv način da nađe „žrtvenog jarca“.

Suma sumarum: svaki građanin koji ima patriotski odnos prema vlastitoj domovini treba da ima odnos gađenja i odvratnosti prema Vučićevićevoj izjavi o „šatro žrtvama“, jer je on njome obeščastio hrišćanstvo, vitešku tradiciju naših slobodarskih predaka i autentični srpski patriotizam, i to samo zarad vlastitog spasa.

Kao neko kome ništa nije sveto, on je nalik onima koji se uvek ponovo „vraćaju nevinoj savesti zveri, kao ushićena čudovišta koja iza niza ubistava, spaljivanja, oskrnavljenja i mučenja izranjaju s obesnošću i nepomućenim duševnim spokojem kao da je počinjen kakav đački nestašluk“ (Niče). Iza ocene čelnika Informera kao da se čuje grohotan smeh lešinarski nastrojene hijene.

Autor je počasni predsednik Međunarodne filozofske škole Felix Romuliana

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.