Ja i međunarodna zajednica

Milinko Bujišić Moji zategnuti odnosi sa međunarodnom zajednicom počeli su krajem prošlog veka i još traju. Ostaće takvi sve dotle dok je međunarodna zajednica takva, a ja ovakav. Jer, izgradili smo takvo međusobno nepoverenje, da se to godinama ne može prevazići. Dosad se pokazalo da bez te svađe niti mogu oni, niti mogu ja i da su od takvih odnosa samo oni imali koristi.
Što god počnem da radim, eto stranih izaslanika, visokih predstavnika, članova svetskih humanitarnih organizacija i pripadnika nevladinih organizacija, ali i svih mogućih država. Svako ko dođe održi mi predavanje o tome šta treba, a šta ne treba da radim ili mi zabranjuje da radim to što sam do sada radio. Pomislim, ponekad, da ceo svet ništa drugo ne radi osim što prati mene.
Kad sam se posvađao sa komšijom oko međe, za tili čas stiže izaslanik međunarodne zajednice sa svim mogućim ovlašćenjima. Ponašao sa kao da bolje od mene zna gde je pre svađe bila međa. Insistirao je da se kamen vrati na prvobitno mesto, jer, navodno, nema pomeranja granica dok ih ne pomere međunarodne institucije. Međe, kaže, nisu stvar pojedninca niti državne zajednice, već stvar celog čovečanstva. Napali su mene i komšiju da ugrožavamo mir u regionu i odnose u svetu i predložili da istopimo sekire i spalimo držalice i da nastavimo da živimo, u slozi i ljubavi, kao sav normalan svet.
Isto je bilo kad sam istukao svoju ženu. Stotinu nekakvih zaštitnika i mirovnjaka došlo mi u kuću sa ciljem da vode i nju i mene na lečenje, kao da se ne zna ko je koga tukao i ko je za previjanje. Nisam mogao da im dokažem da je to moja žena i da imam pravo da je tučem, kao i to da ona jedino posle batina funkcioniše i obavlja svoje redovne bračne dužnosti i radne obaveze.
Počnem da sadim kupus za svoje potrebe, kad odnekud dođe delegacija u ime međunarode zajednice zadužena za ovu biljku. Delegaciju je predvodila grupa ekonomskih eksperata. Upozorili su me da je neracionalno saditi kupus samo za svoju malu porodicu i da to međunarodna zajednica neće tolerisati. Ne znam da li su ovi eksperti i zamakli iza brda kad dođoše drugi, zaduženi za vrste i sorte. Nisu mi dali da sadim naš domaći rasad već su rekli da na evropskom kontinentu sve sorte moraju da budu iste, da se gaje pod istim uslovima i da svaka glavica mora imati u gram istu težinu. Bez takvih glava kupusa ja ne mogu biti član velike porodice evropskih naroda.
Najteže mi je bilo kad su došli iz neke međunarodne nevladine organizacije zadužene za zaštitu životinja. Čuli su, kažu, da se ja nehumano odnosim prema životinjama i izneli su niz saznanja do kojih su došli. Najpre su mi rekli da zloupotrbljavam volove i da ih koristim za oranje. Oduzeli su ulare, jaram, ralo i kola i zapretili da će doći specijalizovane ekipe sa namenskim vozilima da mi oduzmu i volove ukoliko se i dalje budem neljudski odnosio prema ovim retkim domaćim životinjama
Skandal je nastao kad je zalajao pas koji je debelim lancem bio vezan za kolac. Star, olinjao i izgladneo, od nekog besa grizao je zemlju. Jedna gospođa pala je u nesvest i jedva su je povratili. Navodno, ne može da zamisli da postoje mesta i ljudi na ovom svetu koji tako kažnjavaju pse, držeći ih vezane, gladne i žedne. U roku od dva dana došle su specijaliozovane ekipe sa hitnim veterinarskim i vatrogasnim službama i odveli mi psa. Uz ljubaznu molbu i moj pristanak. Čim su otišli, ja sam uhvatio još boljeg psa i vezao ga za isti kolac.
Kad sam klao prase za neko veselje, stiže opet neka delegacija da mi kaže kako je nedopustivo da se tako ophodim prema životinjama i da se i taj čin mora raditi na krajnje human način. U delegaciji prepoznam nekog kasapina koji je doskora živeo sa mnom u istoj državi, a sad, posle otcepljenja njegove države, utrpao se kao ekspert za velike pare u tu međunarodnu organizaciju i počeo da mi priča kako je klanje životinja zločin, te tražio da hitno prestanem da koljem. Tražio je da zajedno sa njim delim evropske vrednosti, ali me je uslovio da najpre promenim samog sebe. Održao mi je predavanje kako treba klati, a ja sam od njega učio zanat dok je svake jeseni klao svinje u našem kraju. Do juče živeo od klanja, sad od predavanja.
Čudom se nisam mogao načuditi kad je jedna strana delegacija ušla u kuću i zavirila u lonac da vidi šta se kuva za ručak. Stavili su nam stotinu primedaba, od toga da je jelo slano i masno, da ima previše začina, do toga da je količinski preobimno. Naloženo je da hitno promenimo način ishrane. Objasnili su da moja ishrana nije moja stvar, već stvar međunarodne zajednice. Rekli sa da ću sutra, bolestan zbog takve hrane, pasti na teret međunarodne zajednice, i da će ta moćna zajednica, jedna jedina na svetu, umesto radno sposobnog čoveka koji stvara nove svetske vrednosti, dobiti bolesnika koga mora da leči.