Jesen – radikalno rasplamsavanje narodne pobune

Intenzitet studentsko-građanske pobune jeste opao u letnjem periodu u odnosu na ranije razdoblje, ali on je sasvim dovoljan za održavanje kontinuiteta te pobune, posebno ako se ima u vidu da je leto vreme godišnjih odmora, te da je stoga znatan broj građana otišao na letovanje izvan mesta svog stalnog boravišta (to se naročito odnosi na najveće gradove u Srbiji). Proces zvaničnog obnavljanja nastave neće imati ozbiljnijeg efekta sve dok traju studentske blokade. Na nekim fakultetima one jesu zahvaljujući represivnom pritisku ukinute, ali na nekim one su ponovo uspostavljene (Filološki u Beogradu i Univerzitet u Novom Pazaru), što ne isključuje mogućnost da se obnavljanje blokada ne dogodi i na onim drugim zbog nemirenja tamošnjih studenata sa novonastalom situacijom.

Uz sve to, tu je i fenomen slobodnih gradova, tj. onih u koje Vučić više ne sme da dođe: Užice i Novi Sad, a na putu su da to postanu i Kraljevo, možda i Čačak.

Bilo kako bilo, činjenica je da Vučić, uprkos znatnom podizanju nivoa represije (nelegalna hapšenja i pritvaranja, prekomerna upotreba nasilja, javne najave velikih promena u pravosuđu, tj. smenjivanje „neposlušnih“ sudija i u manjem broju tužilaca), nije uspeo da uguši otpor nepokolebljivih studenata i građana; vatra pobune još uvek tinja u celoj Srbiji. Štaviše, on je ovim intenziviranjem represije morao da dosadašnju prikrivenu, zamaskiranu suverenu diktaturu zameni onom otvorenog, nezamaskiranog tipa.

U dosadašnjoj istoriji postojala su dva tipa diktature. Prvi je tzv. komesarska ili, još bolje, mandatna diktatura. Ona potiče još iz antičkog Rima, ali ilustrovaću je na primeru apsolutističkih monarhija. U tim sistemima, monarhu, koji kao zakonodavac stoji iznad zakona, pripada pozicija vrhovnog suverena. On, kao takav, ima pravo da, u uslovima duboke krize, postavi diktatora dajući mu vanredna ovlašćenja da po sopstvenom nahođenju odabere način na koji će kriza biti savladana. Međutim, ako posle određenog protoka vremena diktator ne uspeva da prevlada krizu, onaj ko ga je postavio (monarh kao suveren) može da ga smeni; ako pak kriza biva savladana, diktatoru ističe mandat, tj. vanredna ovlašćenja. Dakle, ova vrsta diktature ima privremeni karakter i u njoj su funkcije suverena i diktatora međusobno razdvojene, pri čemu diktator polaže račune suverenu kao moćnijoj instanci.

Druga vrsta diktature – tzv. suverena diktatura – nastaje u moderno doba i vezuje se za tzv. totalitarne režime – boljševizam i nacizam. U oba ova režima funkcije diktatora i suverena se objedinjuju, pošto suvereni diktator koncentriše sve tri grane vlasti u svojim rukama i vlada bez ikakvih pravnih ograničenja.

U našem režimu reč je o hibridu staljinističke i nacističke tehnologije vladanja. No, zahvaljujući studentskom pokretu koji je uspeo da građane oslobodi straha i mobiliše ih u pravcu pružanja otvorenog otpora režimu, Vučićevom pokretu i njemu samom počeo je nepovratno da pada rejting. Doduše, neki analitičari ocenjuju da je on, zahvaljujući represivnim merama, uspeo da zaustavi taj pad. Ali, ako je i tako, to je samo privremeno, jer u jesen će uslediti radikalizacija svenarodne pobune, koja će Vučića izložiti Tantalovim mukama jer će ga suočiti sa nerešivom dilemom: ako znatno podigne ionako već visok nivo represije, to će primorati rukovodeće organe UN da, pod pritiskom tamošnje javnosti, ne samo da mu prestanu gledati „kroz prste“ već da ga izlože otvorenoj, oštroj kritici, što naš suvereni diktator teži da izbegne po svaku cenu, jer bi u tom slučaju ostao bez evropskih zaštitnika. S druge strane, dosadašnji nivo represije biće nedovoljan za amortizaciju uzavrelog i ofanzivnog talasa pobune koji će zahvatiti celu Srbiju. To će ogoliti i pred domaćom i međunarodnom javnošću njegovu načelnu nemoć da smiri situaciju. Što će ga primorati da nevoljno raspiše vanredne izbore.

Svi opozicioni subjekti moraju da shvate da realna situacija isključuje ono što bi se moglo nazvati „nešto između“, tj. svaku kompromisnu formulu; na delu je beskompromisna formula – „ili-ili“. Oni koji to ne shvate biće zbrisani sa političke scene. Tu pre svega mislim na ostatak opozicionih stranaka, onih koji neće pružati logističku podršku studentskoj listi. One treba da kao ujedinjeni blok formiraju zasebnu izbornu listu. Isto tako vanparlamentarni opozicioni subjekti treba da formiraju svoju jedinstvenu izbornu listu. Te tri zasebne izborne liste predstavljale bi dobitnu kombinaciju koja bi obezbedila ubedljivu pobedu opozicije.

Jednom sam već parafrazirao velikog Viktora Igoa; učiniću to opet, ali nešto drugačijim rečima: nema te sile koja može pobediti ideju za koju je sazrelo vreme. Kod nas je naravno reč o ideji uspostavljanja pravne države koju je Vučić bacio pod noge, ali ovoga puta na čvršćim osnovama od one koja je postavljena u postpetooktobarskom razdoblju. Vučićev krah je neminovan.

Autor je počasni predsednik Međunarodne filozofske škole Felix Romuliana

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.