Kako je politikolog iz Prištine izazvao buru na Tviteru sa pričom o letovanju u Grčkoj gde su mu prelepili kosovske tablice 1Foto: Faton Ademi

Obično volim Twitter i rado učestvujem u takozvanoj „tvitorsferi“. Sa svim svojim nedostacima, postao je globalna mreža na kojoj se informacije, ideje i mišljenja razmenjuju među ljudima i društvima više nego na bilo kojoj drugoj platformi.

Meni se lično sviđa činjenica da ima tendenciju da umanji ili prevaziđe mnoge barijere koje postoje između društava i omogući širinu i različitost protoka informacija. Takođe sam svestan da, kao što ilustruje slučaj koji ću ovde izneti, ovaj snažni rečni tok informacija nosi sa sobom mnogo otpada i nečistoća.

Obećavam da ću preći na stvar, ali prvo nešto o meni. Takođe obećavam da ću vam oduzeti vreme potrebno za čitanje ovih redova isključivo zato što će vam to pružiti neophodne činioce konteksta kako biste bolje razumeli događaj i ono što želim reći.

Ja sam sa Kosova, ljudi će me verovatno opisati kao nekoga ko veruje u evropske integracije Zapadnog Balkana. Onoliko koliko mogu, pokušavam da doprinesem budućem mirnom i prosperitetnom „regionu“ koji zauzima svoje pravo mesto u Evropskoj uniji (možemo imati sve nesuglasice oko toga kako da tamo stignemo – ali to nije poenta ovde!). Uglavnom tvitujem, retvitujem i komentarišem sadržaje koji se odnose na moja gledišta. Istini za volju, s vremena na vreme mogu da tvitujem i o svakodnevnim ili trivijalnim stvarima koje me zaokupljuju, svestan da će oni koji me prate verovatno morati da to sve nevoljno preskaču.

Ovaj članak pišem u želji da usmerim pažnju na tvit o mom skorašnjem iskustvu u Grčkoj i reakcije koje je izazvao na ovim prostorima.

* * *

Zajedno sa mojim roditeljima, supruga, deca i ja otišli smo prošlog vikenda iz Prištine u Pefkohori, Grčka, na vikend pored mora. Zbog svoje blizine i dodatnih razloga, koliko sam shvatio, to je jedna od omiljenih destinacija za turiste iz Srbije, Severne Makedonije, ali i lokacija za povremene turiste sa Kosova koji imaju šengen vize. Po dolasku primetim da je najmanje polovina automobila sa srpskim tablicama.

Usputno primamo to k znanju ali ne obraćamo previše pažnje na tu činjenicu. Stižemo, parkiramo auto u ulici kod plaže i odlazimo do hotela. Sledećeg jutra prolazimo pored auta i primećujemo da je na naše kosovske registarske tablice automobila nalepljena srpska zastava.

Trepćem u neverici, prilazim i vidim da se zaista neko baš namučio da postavi nalepnice na obe tablice i pokrije oznaku RKS: jednu sa obeležjima crvene zvezde na prednjoj strani i drugu sa srpskom zastavom oko koje je ispisano „Kopre Nerdi Odred“ (i dve neobjašnjive topovske glave).

Slikam telefonom, ćaskam sa svojim iznenađenim roditeljima; razgovaramo o tome šta bi to moglo značiti. Da li je to bila bezazlena šala? Da li je to bilo upozorenje? Šta je sledeće? Da li bi neko oštetio auto? Da li smo u opasnosti? Odlučujem da se ohladim – budući da sam na veoma javnom mestu, rešim da ostavim sve kako je bilo i odem na plažu. Pokušavam da uživam u pogledu i hladnom frapeu, ali ne mogu da mislim o bilo čemu drugom, pa odlučujem da sastavim tvit.

Nešto kratko, sa vidljivim razočarenjem, ali na odmeren način. Nema potrebe za alarmiranjem i preuveličavanjem. Ne ide to na moru! Bukvalno kažem „Vikend u Grčkoj sa roditeljima. NJihove automobilske tablice vandalizirao je, kako izgleda, srpski fudbalski huligan. Udaljava od opuštanja… Zar ljudi ne mogu da se odmore od mržnje bar tokom vikenda?!?“ Prilog: slika registarske tablice; slika mora. Tvit gotov.

Onda pokušavam da preusmerim misli. Možda da uskočim u more? Gledam u lica svojih roditelja, izgledaju kul, pa ih pitam da li i oni žele da plivaju. Umesto toga, pričaju o autu. Pogrešno sam ih pročitao. Šta misliš, šta je to značilo? Da li je to bila samo jedna osoba? Da li ih je bilo više? Da li je bila loša odluka doći ovde? Da li treba da uradimo nešto povodom ovoga? (Razmišljam „šta, osim tvita?“). U svakom slučaju, jasno mi je da moram nešto da uradim da bismo se vratili na naš prvobitni plan da aktivno ne radimo ništa.

Krenem u hotel, pitam da li mogu da preporuče plaćeni parking, po mogućnosti u zatvorenom prostoru. Rečeno mi je da takvi ne postoje u Prefkohoriju. Proveravaju u drugim hotelima. Puni su do vrha. Recepcionerka me savetuje da kupim pokrivač i nešto improvizujem. Nađem kinesku radnju, uzmem pokrivač od 15 evra i konopac. Prilazim autu i počinjem da petljam, ali vetar mi vijori pokrivač kao neku zastavu koja sada privlači pažnju.

Odlično, razmišljam, baš ono što mi sada treba. Čestitam sebi što sam uspeo da deset puta pogoršam situaciju. Dok se tako mislim, u blizini prolaze čovek od četrdesetak godina, tinejdžer i dete; čovek me direktno pita na srpskom: „Treba li ti pomoć?“ Oklevam kratko, pa kažem: „Da, ali prvo ću ti reći kome i u čemu pomažeš.“ Verovatno odgovor koji nije očekivao, ali ja idem all in. Ispričam mu priču. Izgleda potpuno šokiran, ispušta pribor za plažu iz ruku i grabi jednu stranu prekrivača. We’re on! Tinejdžer kaže: „Ovo su Delije, nije ovo dobro. Verovatno je najbolje potpuno ukloniti tablice.“

Zahvaljujem mu, kažem nema potrebe jer će to ionako biti pokriveno, krivim zamišljenog tinejdžera i kažem da ovo radimo samo za svaki slučaj. Evo me, krivim decu (opet loš potez, ali drago mi je što sam naleteo na nekoliko pari ušiju sa razumevanjem).

Još malo ćaskam sa starijim čovekom, on mi kaže „Nikad nisam doživeo ovako nešto, ali pretpostavljam kako se osećaš; žao mi je što ti se ovo dogodilo.“ Lepo je čuti ga. „Ali nemoj nikome da kažeš, ne želim da se bavim ovim.“ On se osmehuje: „Misliš li da bih ti pomogao da sam hteo…“ Zaustavljam ga. Zahvaljujem im se i razilazimo se. Kraj priče. Pa, nekako.

* * *

Nakon toga na plaži objašnjavam porodici da sam se pobrinuo za auto. Šalim se sa svojim ocem da je barem dobio pokrivač za sunce: SPF fudbalski huligan certifikovan. S olakšanjem, ponovo na ležaljci, odlučujem da proverim telefon.

Obaveštenja gore! Tvit je zaživeo. Priča je usijana. Lajkovi, retvitovi, komentari, sve se brzo razvija. Proveravam broj utisaka. Već 10.000. Nije moja norma, sigurno ne tako brzo. Mislim se „lavina“. Ne, ispravljam sebe u glavi, „cunami“ je bolji opis na more.

Vraćam se i čitam ono što sam instinktivno napisao kako bih procenio da nisam možda otišao predaleko ili rekao nešto što bi se moglo pogrešno shvatiti, ili još gore bilo koga uvrediti. Ne, dobro se čita, nema problema. Primećujem malo lajkova Srba koje znam. Ok smo. Ipak, stvar ide, uživo, konstantno izbacivanje svakojakih komentara, izgleda da svi imaju nešto da kažu o ovome.

Svi me nešto prozivaju. Kako se usuđujem da pišem ovako nešto. Neki mi kažu da sam preterao. Drugi samo šalju opscenosti i čiste uvrede. Veliko broj koza – u početku ne razumem zašto. Sada bih voleo da nikad nisam. Jedva mogu da verujem. Sada prijatelji pišu direktno. Šalju mi linkove. Priča je na info portalu na Kosovu. Ne jedan, ne dva, njih mnogo. Vodeća priča. Wow, mislim da se ovo brzo razvija.

Nazad na tvit. Sada utisci preko 30.000. Razne vrste reagovanja. I reakcije na moj tvit sada privlače pažnju. Formiraju se logori. Hrvati su tu, Bosanci, Albanci, svi sada pričaju ponešto o ovome, prepričavaju traume, upoređuju ih, osuđuju, grade pretpostavke. Utisci sa tvita preko 60.000. Dobijam povremeni smešni komentar ili šalu, crni humor par ekselans. Ali mnogo više mržnje. Neki me brane na srpskom/hrvatskom/bosanskom, izražavaju razumevanje, sada se i oni udaraju na sve strane, i to gadno. „Nalepnica, zašto ne zoveš NATO“. „Nato heljp“. Zaboravi nalepnicu. Ovo je strašno.

I tako to ide, više svega, ali najviše mržnje. Mržnju iskazanu na mom tviter zidu sada ne može pokriti ni džinovska nalepnica. Dobio sam svoj odgovor. Ne, očigledno ljudi ne mogu da propuste šansu, čak ni vikendom. Broj utisaka na tvitu je prešao 150.000! Razmišljam na koliko bi stadiona stalo ovoliko ljudi. Nekih 20.000 se direktno bavilo mojim tvitom, lajkom, retvitovanjem, proširivanjem slike itd.

Očigledno nisu svi huligani. Neki samo pokušavaju da me ubede da ono što se dogodilo nije vandalizam. Neki kažu da je lepljenje nalepnice na tablice normalno za navijače/huligane. Neko drugi se javlja, nije li to ono što rade vlasti? Jeste, vlasti nam lepe nalepnice, ali nije ni to normalno.

Niti od strane privatnog lica, ni od fudbalskog huligana, ni od vlasti, niti bilo koga. To može biti mnogo stvari (možda možemo razgovarati i o tome da li je vandalizam – za mene jeste, i verujem za većinu Evropljana), ali sigurno nije normalno. Ironično je da je dogovor o nalepnici za automobilske tablice postignut i primenjen od strane institucija na obe strane nakon mnogo peripetija u briselskom dijalogu koji su proistekli iz činjenice da Srbija ne želi da prizna kosovske tablice.

Ali kao što svi znaju, to nije željeni zadnji rezultat, to je korak ka međusobnom prihvatanju i pravednoj normalizaciji, gde nalepnicama koje pokrivaju, skrivaju, negiraju ili preispituju nema mesta. Nadamo se da će moj slučaj dati pravu poruku onima koji samovoljno odlučuju koji su simboli prihvatljivi a koji ne.

Znam da nema baš šarm Reganovog: „Gospodine Gorbačov, srušite taj zid“, ali možda je vreme da neko kaže nešto u stilu „Gospodine Predsedniče, skinite ovu nalepnicu“.

Autor je politikolog i diplomata

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.