Kamen, a ne beton

Borka Pavićević Nije daleko od pameti pomisliti kako prave promene i reforme mogu proisteći prvenstveno iz unutrašnjih snaga i njihovog oslobađanja uprkos, blokirajućem stanju interesa moći i partijskih hijerarhija.
Koliko bi bila uzbudljivija pozorišna repertoarska politika koja bi sadržala dijalog između načina produkcije i repetitivnih proizvoda. Da li je produktivnije baviti se unutrašnjim promišljanjem, ili formirati festival više? Kakva je sama filmska produkcija u odnosu na festivale koji je promoviraju? Festival više, ili više boljih filmova?
Šta sve proističe iz činjenice da je gotovo isti sastav ljudi koji se nekada takmičio u Puli, na jugoslovenskom filmskom festivalu, sada sakupljen na festivalu u Sopotu? Šta o tome misle Miloš Radivojević ili Goran Marković? Kako u skraćenju stvarati vrhunsko i intenzivno. Kako u tome ne razmišljati aberativno? „Ovo je dobro za naše prilike“, „za naše uslove“, „u odnosu na postojeću situaciju“, jer je ova predstava bolja u odnosu na druge, ovdašnje. Iz ovoga konteksta, da li je legitimno pitanje da li su filmovi koje upravo na festivalima gledamo uporedivi sa onim koje su ostvarili Aleksandar Petrović, Živojin Pavlović ili Dušan Makavejev? Da li postoji svest o jednom zadatoj razini, ili su procesi, kao i drugi javni i politički procesi, ireverzibilni? Da li to ima veze sa formiranjem kulturnog identiteta u odnosu na druge, što je postalo prirodom formiranja novih država.
Nisam srela nikoga ko nije zadovoljan, i više od toga, koncertom Rolingstounsa. U ovom slučaju ne postavlja se ni jedno nacionalno, religiozno, polno, državno, niti generacijsko pitanje. Niti pitanje o globalizmu i identitetu.
Uobičajeno kritična i zajedljiva grupa muških posetilaca banjičke saune i bazena u nedelju bila je potpuno ozarena. Naročito je bio zadovoljan jedan koji je na koncertu prodavao pivo. Svi su nešto počeli da vežbaju, da mere mišiće, da razgovaraju o svojim godinama u odnosu na Džegerove. Otvorila se neka nada da nije kasno, vidi šta taj momak radi u svojim godinama. Pa kako pošteno odrađen posao. Moćno, veličanstveno, svetski. Kako je sve to izgledalo, koji aparat, koja mašinerija, a pre svega – kakvi ljudi, kakav čovek, onako mali, a kojom se brzinom kreće. Šta taj radi, kakvi mišići, kako je zategnut, koliko mogu da izdrže. Svaka čast. Nezaboravno. Osećamo se kao ljudi, kao da je čitav svet došao ovamo, optimizam, radost.
Uobičajeno mrzovoljni momci lepo rekoše „dobar dan“ i „kako ste“, nisu me, neki, slali na Bulbuder da tamo, „među narodom“, kažem neku reč. Pa da vidim kako ću se provesti. Nekako je bio super odnos, sličan onom za vreme intervencije Natoa, solidaran, samo iz drugih razloga. Iz razloga uvažavanja publike, punoće, intenziteta i lepote koncerta, suočenja sa maksimumom artizma na prelomu epoha.
Veoma često međunarodni umetnici izgovore pred ovdašnjom publikom po koju našu reč, i to je onda tema. Ovoga puta to što je Džeger pozdravljao publiku na ovdašnjem, nije bila tema, već sve ono drugo. Što je nesumnjivo bilo oslobađajuće i za najveće mrzovoljnike, za sve one koji se predaju osećanju lišenosti, nemoći i žrtve.
Toga dana, u nedelju, svi su se brže kretali, bili dobro raspoloženi i osmehivali se. Pa i izvinjavali jedni drugima. Koliko su samo bili u pravu oni koji su osnivali Bitef, ili Fest, ili Exit, ili organizovali međunarodne izložbe u Muzeju savremene umetnosti, oni koji imaju u vidu da se kakvoća i nivo jedne ljudske zajednice podižu neprekidnom otvorenošću, poređenjem sa svim mogućim na ovom svetu, a ne između sebe, i „s obzirom na ovdašnju situaciju“.
Pa se i Politika bolje prodavala napravivši prvoaprilski štos i julu, da će oduševljeni prijemom Rolingstounsi ponoviti koncert odmah u nedelju. E, sada već ulazimo u novu temu, kako bi to bilo, kada bi, recimo, predstave Roberta Vilsona sa Bitefa bile deo ovdašnjeg repertoarskog pozorišta, kada bi publika imala priliku da ih gleda svako veče.