Kič, to smo mi

Najveća teškoća je u tome što kič nema ni početka ni kraja. On je zatvorio krug i ljudi se, kao začarani, bespomoćno vrte u njemu. Ispod plašta kulture često se nalaze i surogati pravih sociokulturnih vrednosti. Kao vrlinu i idealno zamišljen cilj očekujemo da se podizanjem tog čudnog pokrivača bar ponekad otkriju istinski ljudski kvaliteti. Naravno, uz unapred pripremljen razdragan usklik: Ecce homo! Svaka iluzija, međutim, ubrzo biva raspršena kada otkrijemo da se u svakom čoveku krije jedan, makar sićušni – kičuljko.

Kič svuda – kako mu odoleti?

Zanimljivo je shvatanje koje polazi od opaske G. Rihtera „učiniti kič smešnim, to je jedino oružje u borbi protiv kiča“. Dakle, kičem protiv kiča. Ovo mišljenje polazi od činjenice da je kič svuda oko nas, da je on večni pratilac umetnosti i da ima jednu emotivnu podlogu – uživanje. Kao takav, on je neuništiv. Zato je besmisleno izigravati nekakvog ukrotitelja kiča i boriti se s njim, već je korisnije pokušati lukavstvom: nastojati ne da ga iskorenimo nego da ga iskoristimo protiv njega samog, neprekidno ga ograničavajući. Takav odnos ne donosi pobedu, ali ni poraz. On bi se mogao uporediti sa pat pozicijom u šahu. Svaka društvena intervencija u pogledu ukroćivanja kiča predstavlja mač sa dve oštrice. Još uvek je aktuelna Štojermanova opaska da – što se više radi za kulturu, utoliko gore po nju.

Za borbu protiv kiča i šunda (koji predstavlja „povećani kič“ ili njegovu najlošiju varijantu) društvo ponekad pribegava cenzuri kao nekoj vrsti socijalne kontrole stvaralaštva u kulturi. Ona je, najblaže rečeno, nepopularno rešenje, jer otvara mogućnost afirmacije totalitarnog kiča. Izlaz iz začaranog kruga kulture neki kulturolozi i estetičari pre svega vide u vaspitavanju ukusa kroz opšte i umetničko obrazovanje. I to isključivo u komunikaciji sa autentičnim umetničkim vrednostima. Međutim, tu se otvara sumnja u mogućnost izlaza, jer su kulturna produkcija i kulturna politika u vlasti političke birokratije, koja od profita kulturne industrije stvara sopstveni politički profit. Krug se, dakle, ponovo zatvara, a sa aspekta političkog pragmatizma rađa se sumnja u mogućnost izlaska. Rešenje, dakle, ne treba tražiti samo u „negovanju ukusa“ već i u oslobađanju ličnosti od svih oblika represije i duha totalitarizma. To je moguće samo u socijalno i kulturno zdravim društvima.

Već na početku moramo se osloboditi iluzije da sklonost ka kiču i šundu dolazi automatski kao posledica niskog materijalnog standarda. Pseudovrednosti bez izuzetka prožimaju sve slojeve društvene strukture. One zahvataju osetljivu mentalnu sferu koja se kao otrov uvlači u navike ljudi koji zauzimaju različita mesta na socijalnoj lestvici. U ovom slučaju pedagoški dogmatizam i idealizam ostaju bez šansi, pa je nerealno očekivati da će potrošači kiča i šunda napustiti svoju privremenu „slabost“ onda kada im se dokaže njena antikulturna suština.

Težište svih borbi mora se prebaciti, očigledno, na delikatnu, rafiniranu i esencijalnu sferu, a to je kič odnos. Na tom planu, na planu čovekovog odnosa prema umetnosti (pa, ako hoćemo, i prema životu) mogu se izdvojiti dva karakteristična stava. Oni implikuju i dva tipa čoveka, odnosno karaktera. Reč je o takozvanim kičofobima i kičofilima, koji se pojavljuju u naizmeničnim talasima preuveličavanja i minimiziranja negativnih efekata kiča. Kod kičofoba se može prepoznati sklonost za preuveličavanjem negativnih elemenata pseudoumetničkih pojava do granice kada one dobijaju apokaliptične dimenzije. Na drugoj strani, kod kičofila dolazi do umanjivanja značaja antikulturne funkcije kiča sa tendencijom da se on predstavi za legitimnog nosioca masovne kulture, pa čak i da se kič glorifikuje.

Tendencija glorifikacije kiča realno preti gašenjem niza umetničkih delatnosti i prepuštanjem čitave kulture nepredvidljivim ćudima tržišta.

Kič sigurno deluje pogubnije u ruralnim i kulturno zaostalijim sredinama, u kojima nije učvršćen autentičan odnos prema kulturnim vrednostima, a opet, šteta koju nanosi kič arhitektura neuporedivo je veća od one koju stvaraju kič suveniri.

Bilo bi najbolje ako bi se analiza kič fenomena izdigla iznad svakodnevnih razgovora o kiču i ćaskanja koja i sâma poseduju svojstva karakteristična za kič mišljenje i kič egzistenciju (previše strasti, neumerenosti, spoljašnjeg, otrcanog, plitkog). Kič kao kulturnu pojavu treba najpre razumeti da bi se on u konkretnoj situaciji procenio, vrednovao i, na kraju, eventualno odbacio.

Poenta je u sledećem: ako smo kiču pripisali sve ono što je otpad, krš, neukus i prenatrpanost, a onda loše navike, poltronstvo, korupcija, ne znači da se kič ne odnosi i na drugu krajnost, oličenu u bolesnoj pedanteriji i čistunstvu, uzornom ukusu, nepogrešivosti i besprekornoj tačnosti. Simbol kiča može biti i kuća uređena po uzoru na kutiju šibica, belo okrečene sobe, fiksiran i skupocen nameštaj i čiste pepeljare (kao dekor). Što se pojedinca tiče, kičistom bi bolesno pedantnom umu mogao biti proglašen svako ko osim Mikelanđela, Leonarda ili Pikasa ne uvažava i druge, manje poznate umetnike, ili onaj ko u gnušanju prema turbofolku preskače sve „lake“ muzičke oblike (poput džeza, bluza i roka) i direktno uskače u Metropoliten operu ili Milansku skalu. Onaj ulickani i pod konac doterani i naparfimisani gizdavac je kičlija možda više nego neugledni odrpanko i rasparanda koji zaudara na znoj. Dakle, svaka nesavršenost, nedovoljnost i nedovršenost ne predstavlja apriori kič, jer ništa nije večno i zauvek dato. Loše može stremiti dobru, ružno može preći u lepo, ali i obratno. Kič ni za koga i ni za šta nije rezervisan unapred. Kičist nije bezuslovno neko drugi, to možemo biti i mi, sa svojim projekcijama lepog, dobrog i istinitog.

Ako se kič shvati kao nužno zlo i ako je takva i sama civilizacija (Mol, Broh), onda se čovek na neki način može osećati nemoćnim pred njim. Jer, kič se ne može ni eliminisati ni poreći, niti prevladati nekom vrstom kulturne politike i pedagogije. Gledano sa antropološkog stanovišta, nemogućno je ukinuti kič, a da se prethodno ne ukine i sama civilizacija koja se određuje kao posesivna. U sociokulturnoj teorijskoj ravni, mogli bismo reći da kič deli sudbinu kulture (i obratno), te da su putevi kiča istovremeno i putevi kulture koji vode različitim pravcima – najčešće se razilaze, ali se ponekad i poklapaju. Kič je, prema tome, neizbežan pratilac svake kulture i civilizacije. On nema sopstvene korene već su oni usađeni u temelje šire celine Društva/Kulture.

Rešenje, prema tome, ne treba tražiti u večitoj i iscrpljujućoj borbi s kičem, gde on pokazuje najveću snagu. Izlaz se nalazi u stvaranju društva sa velikim brojem kulturnih mogućnosti. U društvu stvarnih mogućnosti kič malaksava. Jaka kulturna konkurencija apsorbuje najveći deo njegovih moći, a on sam postaje – moralni i estetski patuljak.