Klima mržnje u Srbiji

Treća nedelja februara najavljena je praktično – ako se uračunava samo ova kalendarska godina – još za pravoslavni Božić, 7. januara kad su bačene kletve od crkvenih zvaničnika u „prazničnoj čestici“ na žene-ubice, na međunarodnu zajednicu, na radosti života i posebno od presvetlog Amfilohija na jednog čoveka i ceo njegov porod u smislu da mu se seme zatre.

I baš u tom prazničnom duhu, valjda sad već tradicionalno kao potvrda klime mržnje, a ne samo govora mržnje, nastavljena je na Dan državnosti Srbije (!) bez ikakvih posledica. Već prilično ojačani, ne možda toliko brojno koliko ohrabreni opštom atmosferom u zemlji Srbiji (u političkim, klerikalnim i sudskim, uključujući i ustavni, krugovima poznatoj pod nadimkom demokratija iako bez odgovornosti), pokreti „naši“ i „1387“ koji su izgleda sad već integrisani u jedan, klicali su Mladiću i Karadžiću. Pred licem političara koji su jednog poslali u Hag, a za drugim – doduše večno i bezuspešno – tragaju na putu ka istom cilju. Palile su se zastave, izvikivale skarednosti (valjda po uglednu na „Farmu“ i „Dvor“, besede prvaka stranačkih u Skupštini) na račun, od građana Srbije na prošlim izborima, izabrane vlasti.

Ličili su, bar po slikama, na neku vrstu vojnih formacija ili su bar tako hteli da izgledaju kao mogućni konkurenti zvaničnoj vojsci Srbije, koja je baš tog dana takođe slavila svoj praznik. Možda su se i pokajnički, bar neki od njih, nadali da će dobiti oprost za grehe (što sad nazivaju patriotizmom) od vojnih sveštenika ako jednom reše da se prijave na obuku u pravu, državnu vojsku. Konačno, po nekoj navodno ovdašnjoj tradiciji sveštenici su blagosiljali sve koji su odlazili na frontove i ubijali civile i u devedesetim, čemu se nije protivio ni tadašnji predsednik Slobodan Milošević za koga bi se sa sigurnošću moglo tvrditi da je to za njega bila korisna maskerada.

I predsednik Skupštine Vojvodine se oglasio u subotu, po ko zna koji put, zabrinutošću zbog sve učestalijih napada motivisanih nacionalnom i verskom mržnjom na ljude koji mirno šetaju ulicom. Što stvara opravdanu sumnju u istinitost raznih policijskih saopštenja, ali i tvrdnji i opozicije i vlasti da su „slučajni, ulični obračuni“ ili sukob dve bande ili dece-nesrećnika bez posla, pa moraju da prebijaju nedužne ljude, uključujući i vozače gradskog saobraćaja i taksiste. Vrlo je verovatno da se prilikom istrage – zbog ustavne ravnopravnosti – ne ispituje mogućnost nacionalnih obračuna. Čak i kad bi se to činilo, niko ne bi saopštio da je tako i bilo, da ne stvara loš utisak o demokratskoj Srbiji u kojoj su svi građani, a naročito patriote i „pripadnici manjinskih naroda“, prvenstveno glasači. S te strane i neko zvanično opredeljen kao vođa liberalne stranke u borbi za glasove može da stavi pod okrilje neki manjinski, navodno „verski ugrožen“ narod.

Konačno i predsednik Srbije se oglasio prošle nedelje, izjavom o zaštiti ugroženih, mada ono što se dešavalo paralelno i dešava već veoma dugo (godinama se broji) kao da u potpunosti dezavuiše samog Borisa Tadića. Sa ulica Lazarevca umrlice, a zapravo pretnja novinarima Devedestdvojke, nisu uklanjali PO DUŽNOSTI komunalci po naredbi lokalnih vlasti. Činili su to novinari NUNS i aktivisti nevladinih organizacija. Istovremeno, one „patriotske formacije“ u Orašcu, verski svesni i podržani od klera najavljuju da će postati stranka. S razlogom, jer svakako imaju i dobre finansijere za koje se vlast u ime demokratije ne interesuje. Dok neko ne strada kao što se zbog govora i klime mržnje desilo Krisu Tatonu u Srbiji, Čečenima u Poljskoj i demokratski nastrojenim političarima u Arizoni u Americi.

A zašto da ne bude tako kad preteće grafite po beogradskim podzemnim prolazima nemaju obavezu da brišu komunalci, a novinari i nevladine organizacije morali bi da imaju svoje „plave šlemove“ zadužene za brisanje poruka: „80 Srba (u Hagu?) -101 godina, 1 Francuz (Taton) – 240 godina, 240 majki vam j…. (u Srbiji)“; „Sloboda za navijače, za grobare“, „Stop cioističkoj zaveri“ (iskrslo prilikom obeležavanja godišnjice Holokausta) i sve sa potpisom Stroj.

Klima mržnje je stvarno dobra za postrojavanje, ali čije?