Nedavna presuda Međunarodnog suda o jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova uglavnom se doživljava kao davanje zelenog svetla za aktivnosti separatističkih pokreta koji se bore za nezavisnost. Prema mišljenju predsednika Kosova Fatmira Sejdiua, takva odluka konačno otklanja sve sumnje koje bi mogle imati države koje nisu priznale Republiku Kosovo. Ali, to tumačenje uglavnom predstavlja samo puste želje onih koji podržavaju otcepljenje.
Neobavezujuće savetodavno mišljenje Suda predstavlja odgovor na usko ograničeno pitanje koje je postavila Generalna skupština Ujedinjenih nacija: da li je proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom. Sudije su ocenile da ne postoji međunarodno pravilo koje sprečava neku grupu da izraze nameru ili želju da formiraju državu. Ali, oni nisu kazali ništa o uslovima koji se primenjuju nakon proglašenja takve namere, odnosno na sam čin otcepljenja.
Nesumnjivo, Sud je ocenio da je „to pitanje usko ograničeno i specifično“, kao i da od sudija „nije traženo da se izjasne o tome da li je Kosovo steklo državnost“. Sudije su takođe naglasile da od njih nije zahtevano isto što i od Vrhovnog suda Kanade, koji je trebalo da iskaže mišljenje o pravu Kvebeka da proglasi jednostranu nezavisnost. U tom slučaju, pitanje je sezalo mnogo dalje od donošenja deklaracije o nezavisnosti, jer je Sud trebalo da odgovori na pitanje da li i pod kojim uslovima Kvebek ima pravo da se otcepi od Kanade.
Kanadske sudije ocenile su da međunarodno pravo ne daje takvu mogućnost, što podrazumeva da proglašenje nezavisnosti Kvebeka nije u skladu sa Ustavom Kanade. S druge strane, Međunarodni sud je istakao da se prošlonedeljna presuda ne odnosi na najznačajnije pitanje: „Od Suda nije zatraženo da se izjasni o tome da li međunarodno pravo omogućava određenim entitetima u okviru države da se otcepe.“
Štaviše, Sud je saopštio da su izloženi dijametralno suprotni stavovi o tome da li samoopredeljenje u međunarodnom zakonu podrazumeva mogućnost jednostranog proglašenja nezavisnosti. Priznanjem da postoji širok spektar neslaganja država kada je reč o pravu na otcepljenje, Sud je nagovestio da ne postoji konsenzus u međunarodnoj zajednici koji bi predstavljao preduslov za utemeljenje takvog prava.
Ali, oni koji smatraju da postoji „nedvosmislen put“ ka nezavisnosti Kosova, trebalo bi da razmotre značajna pitanja na koja Sud nije dao odgovor, jer ih nije postavila Generalna skupština UN. Ilustracije radi, od Suda nije traženo da se izjasni o tome da li međunarodno pravo zahteva da se prilikom određivanja konačnog statusa Kosova zaštite kolektivna i individualna prava manjina, bez obzira na to da li je reč o kosovskim Srbima ili Romima. Takođe, od Suda nije traženo da se izjasni o tome da li Srbija ili bilo koja druga država u međunarodnoj zajednici treba da prizna Kosovo kao nezavisnu državu, niti je bilo reči o granicama Kosova.
Ukoliko želimo da poštujemo globalnu vladavinu prava prilikom određivanja sudbine Kosova, kao i Balkana u celosti, treba da pronađemo odgovore na takva pitanja, a ne da ih guramo pod tepih. Prema postojećim procedurama, definisanje pitanja na koje odgovara Međunarodni sud pravde isključivo je u nadležnosti država, ali prava pojedinaca i naroda stavljaju se na kocku u kontroverznim situacijama kao što je pitanje Kosova. Stoga, da bismo pronašli pravedna rešenja, potreban nam je jedan drugačiji međunarodni sud, koji bi bio spreman da sasluša i neke druge glasove.
Robert Haus je profesor prava na Univerzitetu Njujork, a Ruti Tejtel predaje međunarodno i uporedno pravo na Univerzitetu Njujork i gostujući je profesor na Univerzitetu London
Copyright: Project Syndicate, 2010.
www.project-syndicate.org
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
