Krediti umesto stipendija

Sistem „hranjenika“ bio je posebno izražen u doba tzv. komunističkog bloka, čiji je najizrazitiji primer bila Istočna Nemačka u sportskom sektoru. Medalje daju podstrek drugim mladim talentovanim učenicima, ali i stvaraju lažan utisak o opštem stanju prosvetnog sektora u jednom društvu. Međutim nas ovde interesuje prvenstveno jedan drugi, prateći aspekt obrazovnog sistema liberalnog društva, kakvo se postepeno profiliše u našoj (donedavno totalitarnoj) društvenoj zajednici. Ogromna većina nagrađenih učenika otvoreno nagoveštava da će po završetku (srednjoškolskog) obrazovanja napustiti zemlju i svoju karijeru nastaviti tamo gde su „bolji uslovi“ (koje su stvorili njihovi prethodnici u tim sredinama) za afirmaciju. Ovaj odliv mozgova, koji od jedne države pravi „sirovinsku bazu“ za tehnološki razvijenije zemlje, postavlja pitanje svrsishodnosti ulaganja u mlade, ambiciozne talente.

Dok su bila socijalistička, zatvorena društva, ovaj problem rešavan je „zatvaranjem granica“.

Rezultat je bio ubrzanje naučnotehnološkog napretka dotične države, SSSR-a na primer. Ali i usporavanje opšteg napretka na svetskom nivou. Otvaranjem granica omogućen je nekontrolisani „odliv mozgova“ na Zapad, ali i pad opšte naučnotehnološke produkcije matične zemlje. Sa praktične strane radi se o prelivanju materijalnih sredstava iz donjeg dela društvene piramide u gornji, jer dobar deo stanovništva, onaj ruralni, na primer, finansira jednu manjinu koja ta ulaganja ne vraća društvu, već ih realizuje u svoju i tuđe države korist (obično se radi o SAD). Kako se to rešava u drugim evropskim zemljama koje se suočavaju sa sličnim problemom?

Država naravno daje stipendije talentovanim studentima, ali to su u stvari krediti. Kada diplomiraju i zaposle se, stipendisti su dužni da vraćaju pozajmljeni kapital. Kako se to obezbeđuje, posebna je priča, ali tu priču znaju svi bankari sveta, pa se nećemo na tome zadržavati. Da problem nije marginalni, pokazuje broj naučnika na Zapadu poreklom iz Srbije koje su školovali seljaci Crne Trave, recimo, od kojih deca nekih nisu i neće nikada videti ni Beograd, a kamoli Oksford i Harvard. Kao i obično suština nekog problema najbolje se vidi na anomalijama, odnosno ekstremnim slučajevima zloupotrebe liberalnih pravila, kao što je upravo otkrivena afera sa onim nesrećnim studentom fizike i njegovom lažnom diplomom. Da je umesto stipendije „bez obaveza“ imao ugovor o kreditiranju, sudsko gonjenje bilo bi izlišno, barem onakvo kako se sada najavljuje.

Prof. dr Petar Grujić, Zemun