Još dok je bio u „Idolima“ i ljuljao se na Novom talasu, odudarao je od njihovog kempizma – imidža i muzike. Vidljivo se trudio da otkači, ali uvek je bio – zakačen. Usiljeno je pokušavao da bude opušten, ali krutost i zategnutost nije mogao da sakrije. U „Idolima“ je bio, valjda, pevač, ali to se nije mnogo primećivalo: njegov glas nestajao je u sazvučju glasova ostalih članova grupe. Sve je činio da on lično bude nekome idol, ali to mu nije polazilo za rukom. Kao, na primer, Vladi Divljanu.
Kao lik, bio je konfekcijski standardan (baš onako po JUS-u), u suštini staromodan i nezanimljiv. Ali, strpljivo je čekao svojih pet minuta i napokon ih, nakon mnogih leta, dočekao. Ostvario se, reklo bi se, njegov dečački san – ko zna kojim spletom okolnosti, postao je ni manje ni više – savetnik predsednika Republike. Srbije, naravno. Da, baš on – glavom i (isturenom) bradom – Nebojša Krstić. Među prijateljima poznat kao Krle.
Lekarstvo je davno napustio videvši da se iz te fele ne izlazi na estradnu scenu. Zato se opredelio za „poziv“ savetnika. Njemu je stalo da po svaku cenu bude (barem nečiji) idol. A danas su najveći idoli estrade – političari. Preko politike se izlazi iz anonimnosti. Iz nje i putem nje ulazi se u svaku vrstu delatnosti, pa čak i u onu uzvišenu, kakva je književnost. Zna on dobro da su političari zakonom zaštićena vrsta, pa mu stoga blogersko-kavgadžijska hrabrost ne manjka. Naročito mu je omiljena literatura epistolarnog tipa. Gos'in Krle se nije nimalo libio da uđe u spisateljski zabran, tim pre jer je u mladim godinama imao literarnih ambicija. On je, inače, i u mladosti izgledao starmalo, pa mu se književnost danas sigurno čini mnogo ozbiljnijom nego muzika. U prepisci sa poznatim piscima i on sam sebi verovatno se čini pametnijim i vrednijim.
Očigledno je da dotični u kabinetu Predsednika ima višak vremena čim se ovoliko bavi pisanijem, najviše na blogu, ali i po novinama. Evo ga ovih dana, ne skida se iz „Danas“. Ostrvio se na ozbiljnog pisca Mirka Kovača, a preko njega i na Svetislava Basaru (onako usput, i na Boba Dilana). To šta piše i nije vredno pomena, mnogo je zanimljiviji kontekst – prepiska na koju se „primio“ i koja ga, očigledno, hrani. U svetu književnih gorostasa i divova njemu se, literarnom i moralnom patuljku, čini da radi posao Davida sa praćkom, pa gađa li gađa. U prazno. Krletu, blogeru i usiljenom polemičaru, priviđa se da odnosi pobede nad izmišljenim neprijateljima. „Municija“ kojom se služi jesu isprazne jezičke doskočice i fraze (koje verovatno po svu noć smišlja). Ali, džaba mu bilo! Našao je na kom će oštriti zube! Već ih je sve polomio, ali to još uvek ne primećuje. Bolje bi mu bilo da se vrati u svoju krletku i bori se sa sebi ravnima. Među takvima bi možda još i mogao da postane nekome idol. Toliko.
P. S. Basaru lično nikada nisam sreo, a o Kovaču da ne govorimo. I ne moram. Knjige su dovoljne. A Dilan? Ne ometajmo umetnika dok stvara.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
