Photo: Milos Tesic/ATAImagesNije ništa pogrešno rekla Sofija Todorović, direktorka Inicijative mladih za ljudska prava u Beogradu, kada je tokom svojih skorašnjih gostovanja na televiziji otkrila narodu da srpska policija „ni posle ratova devedesetih nikada nije rasformirana i lustrirana“.
„Mi tu imamo gomilu ljudi koji su potencijalno učestvovali u masovnim kršenjima ljudskih prava, ratnim zločinima i baš najsurovijim oblicima torture, a o tome retko pričamo u društvu. To je ista ta policija koja nas čuva već 25 godina“, veli ona. Naravno da je propagandna hidra to izvrnula naopačke i počela da laprda na sva zvona kako je Todorović rekla da su svi policajci ratni zločinci. No, dobro, to i jeste posao tih čuvara pakla, ovih dana su sve brutalniji, luđi i nervozniji, budući da se tresu gvozdeni presto i njihov gospodar Aleksandar Vučić na njemu.
Međutim, Todorović je ovo rekla i antivučićevskoj javnost – možda ne svesno i namerno – da ta policija u koju se već danima i mesecima razočaravaju, pričaju kako su ukaljali značku, tu uniformu koju nose i slične pristojnokratijske baljezgarije – zapravo ništa manje ili više već odavno nosi ukaljane obraze tuđom krvlju.
Javnost ovih dana naivno pokazuje veru da su postojali nekakvi čuvari reda i mira koji su bili na strani narod, međutim, tim svojim postupkom otkriva i elementaran nedostatak znanja kako naše skorašnje istorije, tako i čemu policija u stvari služi u eri globalnog kapitalima.
Naime, već za vreme nacional-socijalističkog režima Slobodana Miloševića, policija u onom smislu u kojem građanin zamišlja čuvara mira već nije postojala, nego je bila produžena pesnica režima – uniformisana falanga koja je pod izgovorom tzv. reda i zakona gazila ljudske živote.
Tokom devedesetih, srpski MUP, od posebnih jedinica do „Škorpiona“, tukao je danoćno sve koji su se pronašli na ulicama, ali je takođe i na ratištima delio tu pravdu nad nenaoružanim nesrpskim civilima. Suva Reka, Podujevo, Račak – to su crne tačke na Kosovu koje svedoče da je policijska značka postala dozvola za ubijanje.
Jedan od najsurovijih primera jeste Suva Reka, kada su policajci, ljudi koji su primali platu od ove države, zatvorili čitavu porodicu Beriša u piceriju i potom ih pobili, žene, decu, starce – sve. Ista ta država se godinama pravila mrtva, a tek pod pritiskom međunarodne zajednice organizovala je suđenja. Kazne jesu izrečene, ali simbolično, bez ikakvog priznanja političke odgovornosti.
„Imamo ozleđene duše, jer je u toj tragediji nastradalo osamnaestoro dece, a najmlađi je bio moj unuk Eron od devet meseci. Stariji sin moje ćerke imao je tri godine, ćerka dvadeset pet … Hoću jedno da potenciram, da sam kao učenik petog razreda bio naučio pesmu Krvava bajka od pesnikinje Desanke Maksimović. Pitam da li su ljudi u Srbiji zaboravili taj slučaj, ja nisam i hoću da kažem, neka prelistavaju, jer u ovom slučaju u Suvoj Reci to je bilo kao u Kragujevcu. Ali ne želim nikome da mu se to desi“ rekao je svojevremeno Hisni Beriša, predsednik Udruženja porodica ubijenih i nestalih u Suvoj reci.
„Škorpioni“, specijalci pod patronatom MUP-a, ušli su u istoriju zla snimkom egzekucije bošnjačkih mladića iz Srebrenice. Snimak koji je obnažio mit o časnom ratu, odbrani ognjišta i koječega još i u kojem se vidi hladna mehanika zločina – vezani, izmučeni, odvedeni u šumu i streljani.
I tako se u nizu tih mračnih vilajeta otkriva istina: policija je još u to vreme ono vreme postala krvava ručerda
Miloševićevog projekta etničkog čišćenja. Suđenja su doduše stigla kasno i polovično, te kada se pomenu ti zločini, javlja se šapat opravdanja, relativizacije i zaborava, pa se sve to doživljava kao neka vrsta incidenta, a ne državnog rešenja.
Ipak, nije ovde kraj krvavoj bajci, već posle Petog oktobra – eh, o tome se tek malo zna – bilo je obećanja da će život u Srbijatriji procvetati, te da će narod napokon postati gospodar svoje sudbine. Ali vrlo brzo se pokazalo da je policijski kordon – ista ona policija koja je bila u Miloševićevom zagrljaju – ostala gvozdena barijera između vlasti i onih koji se bore za goli život.
Radnici iz propalih i kriminalno privatizovanih preduzeća kao i seljaci iz Šumadije, Pomoravlja i mnogih drugih krajeva – ljudi koje je tranzicija progutala – pokušavali su i tada na ulicama putem blokada i protesta, kao mnogi danas, da spasu svoje živote i sudbine od neoliberalnog tornada koji ih je jeo. Međutim, naišli su na batine, hapšenja i sve u svemu brutalni odgovor države u koju su, zapravo, poprilično verovali.
Dakle, da privodimo kraju, Vučićev kartel – taj mutant nastao ukrštanjem ratnozločinačkog nasleđa i demokratskog neoliberalnog inženjeringa – u ovim danima na prvoj liniji svoje odbrane upravo drži te policajce. Ne mora nužno da znači da među njima ima ljudi koji su uprljali ruke u svojoj prošlosti, mladi su oni dosta, međutim, mehnizam i ideja o odbrani da li tobožnjih ognjišta ili pak krupnog kapitala je ostao ugraviran u tim redovima.
U ovoj nakaznoj tvorevini, ta ista policija sada brani buržoaziju koja se obogatila na privatizacijama, ratnom i tranzicionom profiterstvu, nad tuđom mukom, patnjom, znojem i krvlju. Ona, zapravo, i brani tu novopečenu klasu tajkuna i njihovih političkih pokrovitelja koji su unazad decenijama skidali sloj po sloj sa naših leđa. I sa time moramo već jednom da se pomirimo.
Autor je slobodni novinar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
