Možda bi bilo neumesno pitanje koji Srbin ili Srpkinja ne govori perfektno srpski?! Da, znamo ga, ali kako! Hajde da pođemo od gramatike. Recimo, za označavanje pravca kretanja skoro se po pravilu kaže ili piše gde. A rečca gde na mestu je samo kada se saopštava da je neko ili nešto ovde, tu, ili tamo, dok se pravac kretanja označava rečcom kuda (koja se gotovo izgubila iz našeg svakodnevnog jezika).
Drugi primer. Izgubljena je i prisvojna zamenica svoj koja bi morala da se upotrebljava uvek kada se odnosi na podmet u rečenici. Umesto „izneo sam moj predlog“, govorili su o njihovim problemima“ ili „mi gledamo naša posla“, jedino je pravilna upotreba „svoj predlog“, „o svojim problemima“, „svoja posla“. Dalje, upadljiva je pogrešna upotreba pomoćnog glagola biti. Uporno se govori i piše… mi bi hteli to i to, vi bi morali dotle da stignete, pa i, mada nešto ređe, ja bi hteo – umesto mi bismo hteli, vi biste morali, ja bih hteo.
I još jedna izgubljena rečca, to jest zamenica: se. Postalo je moderno da se kaže moram malo da odmaram. Kad je sparno, treba odmarati što više. Ili: hajde da dogovorimo ko će da kupi ulaznice. Stručno pitanje: koga ili šta ćeš da odmaraš, koga ili šta treba odmarati, ko će da dogovara o ulaznicama? Iz ovih i sličnih rečenica izbačena je zamenica se, s kojom bi sve bilo potpuno jasno.
Posle ovog niza ozbiljnih gramatičkih grešaka (a ima ih još mnogo), ili možda je preciznije reći „novina“, odnosno savremenog govora treba naglasiti zaista da taj naš „lingvistički modernizam“ doprinosi osiromašenju jezika.
Nada Mijatović, novinar iz Beograda
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
