Lamentacija Valenta Žganca 1Foto: FoNet/TV FoNet

U prvoj sceni tajanstveni neki šumski čovek sa pravim, živim orlom krstašem na desnom ramenu stiže na Banjsku stenu iznad kanjona Drine, odakle ptičurina dalje mora sama.

Već u sledećem kadru eto je tako u Holandiji, gde u klasičnoj sačekuši presreće Dušana Tadića, kapitena Ajaksa i srpske reprezentacije: orao glasno drekne, a ovaj razumevši poruku otrči ravno kući da spakuje stvari.

Orao žuri potom dalje i negde na Mediteranu sleće na jahtu na kojoj se Filip Kostić, levo krilo Juventusa, zajebava sa manekenkama, pa začuvši orlov krik bez pozdrava, sve onako u pantalonama i košulji, skače u more. Dok Fića pliva, orlušina već u Italiji prekida jutarnji espreso Nikole Milenkovića zvanog Bleki, desnog beka Fjorentine, pa u Rimu nalazi vezista Lacija Sergeja Milinkovića-Savića kako baca novčić u Fontanu di Trevi.

Iako Sergej, razumeli smo poruku, ima para na bacanje, i on se spremno odaziva na orlov šifrovani poziv. A krstaš u međuvremenu već leti iznad Španije, da glasnim drekanjem usred druženja sa navijačima mobiliše i vezistu Sevilje Nemanju Gudelja.

Velika ptica na kraju preleće Lamanš i kroz prozor jednog londonskog stana ugleda ženu kako sprema ručak, dok joj se mazgov od sina lenjo rasuo po kauču i zvrlji u televiziju. Mazgov je, dabome, centarfor Fulema i Srbije Aleksandar Mitrović, popularni Mitar, koji na glasni krik orlušine skače s kauča, kupi torbu i ljubi mamu, uz reči: „Majko, Srbija zove!“

U raspletu filma, pred prvu utakmicu Srbije na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Kataru, derbi protiv Brazila, oko kapitena Tadića okupljaju se Bleki, Sergej, Nemanja i Mitar, a eno bogami – iscrpljen od plivanja Mediteranom i Sueckim kanalom, ali oran za meč – i maratonac Fića. U tunelu stadiona Lusail čeka ih isti onaj tajanstveni šumski čovek sa orlom krstašem na desnom ramenu: to je, tek sada shvaćamo, selektor Dragan Stojković Piksi. Svi zajedno izlaze onda na teren praćeni pleh muzikom i poznatom vojničkom koračnicom iz Prvog svetskog rata.

„Naježićete se kada vidite spot fudbalske reprezentacije za Katar: na teren izlaze uz ‘Marširala kralja Petra garda’!“ objavili su sutradan beogradski tabloidi u recenzijama kratkog filma nastalog u produkciji kladionice Mozzart, „ekskluzivnog beting partnera Fudbalskog saveza Srbije“.

Tu sam se, priznajem, onako naježen i potresen kanda malo zbunio. Sve sam do tada razumeo, ili barem mogao da razumem – i zašto onu orlušinu Piksi nije pustio s balkona svoje vile na Dorćolu, nego je morao da se vozi dvesta kilometara i onda satima penje uz Taru do na Banjske stene, i zašto Fića Kostić nije mogao lepo jahtom da produži do Grčke i uhvati avion za Katar, nego je puna dva meseca pre Mundijala morao istog časa da skoči u more i pliva do tamo – sve sam, rekoh, mogao da razumem, sem kraja: kako je naježena srpska štampa shvatila da je koračnica na kraju spota u stvari „Marširala kralja Petra garda“?

Da ne bude zabune – dobro, to se tako kaže, zapravo baš zato da bude zabune – koračnica je samo gluvi instrumental, bez onih, kako bi deca rekla, liriksa: niko ne peva „marširala kralja Petra garda“, ne pevaju nabrijani fudbaleri „korak ide za korakom, a ja junak za barjakom“, ne pevaju naježeni navijači „boj se bije, bije, zastava se vije za slobodu Srbije“. Ne – ide samo muzika. Tra-la-la-la, tra-la-la-la, tra-la tra-la tra-la.

Kako onda znamo da Piksi i junaci „na teren izlaze uz ‘Marširala kralja Petra garda'“? Kako, na primer, znamo da ne izlaze uz „Marširala, marširala Jelačića vojska“ iz 1848, poznatiju kao „Marširala Pedeset i treća“, koračnicu 53. zagrebačke pešadijske pukovnije Carske i Kraljevske vojske? Kako znamo da nije reč o toj „budnici na posljednji sveti rat Cara Franje Josipa“, kako je u „Hrvatskom bogu Marsu“ naziva Miroslav Krleža, koji 1917. u svom dnevniku zapisuje: „Psi i hijene lome svojim čeljustima ljudske kosti, prolaze čete oklopnika, pjevaju ‘Marširala, marširala’, mrtvačka kola, Chopin, fratri u cokulama“. Štaviše, koračnica „Marširala, marširala“ Krležin je česti lajtmotiv, pa tako u dnevnicima beleži i popularnu pučku verziju, u kojoj su „marširale kurve uz pandure, marširale pak se rasplakale“, a u „Banketu u Blitvi“ sama blitvijska himna zove se „Marširala, marširala blitvinska brigada“.

Zašto se, eto, to mene interesuje, boj ne bije i zastava ne vije za slobodu – Hrvatske? Zašto ne bi bila barem ona verzija poznata kao „Domobranska koračnica“, u kojoj je „marširala, marširala Dvadeset i peta“ domobranska pukovnija? Ili pak „Marširala, marširala Mačekova garda“, koju su HSS-ove seljačke straže pevale protiv Karađorđevićeve „eshazijske“ diktature?

O opštem haosu sa marširanjem ima kod Krleže još jedan lep pasus iz toga vremena: „Da se carska ratna pjesma ‘Marširala, marširala Pedesetitreća’ iz kolovoza 1914. pjeva danas, godine 1935, kao mala HSS-marseljeza, ‘Marširala, marširala Mačekova garda’, to je tema o paradoksalnim stranputicama nacionalne svijesti i o tome kako luta osjećaj hrvatskog defetizma, da bi se od jednog carskog i kraljevskog ropskog, uniformiranog graničnog motiva preobrazio u otpor protiv savršeno neinteligentnog eshazijskog političkog terora.“

A možda, ko zna, nije „marširala, marširala“ ni Jelačićeva, ni Mačekova, ni Petrova garda? Ne smem ni da pomislim – dobro, to se tako kaže, zapravo i smem i jesam – ali šta ako srpski „orlovi“ na teren izlaze uz „Korak ide za korakom, mlad ustaša za barjakom,/ boj se bije, bije, ustaški se barjak vije/ za slobodu i za dom“? Ustaška verzija počinje upravo stihovima „istrčale, istrčale zagrebačke frajle“: tačno mogu da zamislim influensere sa Luj Viton torbicama kako istrčavaju na teren uz pesmu „istrčale zagrebačke frajle,/ istrčale pa se nasmijale,/ mili Bože, lijepih li momaka,/ kako ih je odgojila majka“.

A Mitrova mama u dalekom Londonu gleda televizijski prenos, pa plače i mirotoči kao ikona Presvete Bogorodice u manastiru svetog Nikole na ostrvu Andros, kad je ono 1999. počelo bombardovanje Srbije.
Dobro, ajde, da se neko ne uvredi, u srpskoj je verziji „marširala kralja Petra garda“, a „istrčale beogradske dame“. Pa su „klekle dole da se Bogu mole“. Vidite kako se odmah lepše slaže uz sliku srpskih fudbalera kako metanišu pred meč.

Zašto se onda – da skratim – pored svih verzija ove koračnice, od „Jelačića vojske“, „Pedeset i treće“, „Dvadeset i pete“, „Mačekove garde“, „zagrebačkih frajli“ i „kurvi uz pandure“, odmah zaključilo da je instrumentalna numera baš „Marširala kralja Petra garda“? Da li zato što je ona istorijski prva, a sve hrvatske verzije, kako je vazda bio slučaj i običaj, samo kopije originalne srpske? Može da bude, u Srbiji vreme ionako teče unatrag.

Ovako banalno linearno, ispalo bi, naime, da je mali Petar Karađorđević tek učio samostalno da maršira kad je austrijski feldmaršallajtnant Josip Jelačić 1848. poveo hrvatsku vojsku protiv Mađara, a terenom na muziku neke stare austrijske koračnice „marširala, marširala Pedeset i treća“.

Ima Krleža i o takvoj mobilizaciji lep jedan pasus, divnu kajkavsku „Lamentaciju Valenta Žganca zvanog Vudriga“ iz romana „Na rubu pameti“. „Gda su nas četrnajste zmobilizjerali“, priseća se Vudriga priprema pred Mundijal 1914., „bili sme si kak jeden: se sami fešfajn dečki, kak z pleha zrezani! Nova obleka, novi mantlini, novo i friško rubje.

I Bog moj, kefica za kmetski gubec, gda bu zelene Potjorekove slive žrl na Drini. Onda su nas ajnvagonijerali i nudline više šnofali nismo: to je vre bila strategija kaj je sad dojti imalo, i tu vre plehmuzike čuti bilo ni, flanšbira bilo ni, ‘marširala, marširala’ ni vrag več tu popeval ni!“

Najme, kaj? Upravo tako bilo je i svaki put kad bi srpski tim „zmobilizjerali“ za Mundijal: „svi kak jeden, se sami fešfajn dečki s novom oblekom i keficama za gubec“, spremni i nabrijani da na Drini požderu sve šljive austrijskog guvernera Oskara Potioreka. I upravo tako – „vre plehmuzike čuti bilo ni, flanšbira bilo ni, ‘marširala, marširala’ ni vrag več tu popeval ni“ – ispalo je svaki put kad su ih tamo „ajnvagonijerali“.

Rekao bi stari Fric: „Da se carska ratna pjesma ‘Marširala, marširala Pedesetitreća’ iz kolovoza 1914. svira danas, godine 2022., kao mala FSS-marseljeza, ‘Marširala, marširala kralja Petra garda’, to je tema o paradoksalnim stranputicama nacionalne svijesti, i o tome kako luta osjećaj srpskog defetizma, da bi se od jednog kraljevskog, uniformiranog motiva preobrazio u ropsku potporu savršeno neinteligentnom esenesovskom političkom teroru.“

Ili, kraće: „Marširale, marširale kurve uz pandure.“

Izvor: KIOSK Novosti Zagreb

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.