Na pitanje novinarke Danasa (15-16. novembra) da li će morati da napusti jednu od funkcija – mesto gradonačelnika ili mesto narodnog poslanika – g. Dragan Marković Palma izjavio je: „Ja sam legalista i mišljenje jedne institucije za mene ne znači ništa.
Za mene je bitno mišljenje Ustavnog suda Srbije koji je rekao da ja nisam u sukobu interesa, jer ne primam platu ni kao narodni poslanik, ni kao gradonačelnik“. Dodao je i to da će ostati na obe funkcije do kraja mandata.
„Jedna institucija“ je Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa. „Mišljenje“ ove institucije je njena sankcija, kojim se utvrđuje da je g. Markovićpovredio zakon zbog toga što se nije povinovao obavezi da otkloni nezakonito istovremeno obavljanje funkcija narodnog poslanika i gradonačelnika, pa mu se izriče mera javnog objavljivanja odluke o povredi zakona. Uzgred, koliko znamo, Ustavni sud nije odlučivao o tome da li je g. Markoviću sukobu interesa, niti se upuštao u ocenu da li neprimanje plate utiče na njegovo pravo da obavlja obe funkcije.
Ostavićemo po strani protivurečnost koja proizlazi iz činjenice da je i Ustavni sud „institucija“ i da se g. MarkovićPalma, u isti mah kada proglašava legalističko geslo o bezvrednosti mišljenja jedne institucije, poziva na mišljenje druge institucije. Zanemarićemo i podjednako kreativan koliko i inventivan izbor, u kome se g. Markovićzaklanja iza nepostojećeg mišljenja Ustavnog suda, a ne mari za postojeću odluku Republičkog odbora. Zadržaćemo se samo na zanimljivom shvatanju da za legalistu odluka jedne državne institucije ne znači ništa.
Na prvi pogled, g. Marković je pobornik čiste teorije prava, ili vladavine prava u okviru doktrine normativne jurisprudencije, koja zakon smatra svetinjom izvan društvenog i etičkog konteksta i iznad volje pojedinaca i institucija. Ipak, u nedoumicu nas dovodi činjenica da je g. Markovićnedavno glasao za Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, koji propisuje da funkcioner može da obavlja samo jednu javnu funkciju, a drugu izuzetno, uz saglasnost Agencije, ako se to ne protivi propisima. Imajući u vidu da će ovaj zakon početi da se primenjuje pre isteka polovine mandata g. Markovića, ne vodi li to zaključku da njegovo zaricanje da će do kraja mandata ostati na obe funkcije znači da se njega, zapravo, ne tiču ni zakon ni Ustav, ili da većsada, na neki način, pouzdano zna da će dobiti saglasnost buduće Agencije?
Otuda, moguće je da g. Markovići nije nepopravivi pozitivist, nego je imao daleko kompleksniji pristup i uzeo u obzir dihotomiju norme i odluke i odnos između stvaranja i primene prava. Neko će pomisliti, čak, da se priklonio školi prirodnog prava koja u savremenoj varijanti i zlom vremenu pribegava Radbruhovoj formuli o zakonskom nepravu i nadzakonskom pravu. Dakako, u tom slučaju sa znatiželjom se može očekivati objašnjenje u čemu su, u pogledu sukoba interesa, Ustav i pozitivni propisi nepodnošljivo nepravedni, pa da ih i drugi mogu ignorisati.
Problem je u tome što, kada se u zakonu traže pravda, moral i sloboda, to nije samo projekcija za sve buduće zakone, veći smernica za vlastito ponašanje, pa i za uvažavanje odluka zasnovanih na propisima za koje se ne može ustanoviti da predstavljaju očito zakonsko nepravo. Pogotovo kada su u pitanju duple funkcije.
Ili smo na potpuno pogrešnom tragu. Možda se, jednostavno, radi o odomaćenoj vrsti pastoralne logike, pomoću koje se uspostavlja nizak standard odgovornosti naspram širokih mogućnosti političkog uticaja i još širih granica interpretacije propisa? Iskustvo nam govori da je takvom političkom voluntarizmu blisko potcenjivanje institucija. A takav odnos, uprkos lepim željama, teško se može smatrati legalizmom. Još teže praksom koja nas približava Evropi.
Autor je predsednik Republičkog odbora za rešavanje o sukobu interesa
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
