Lekovi – oruđe diplomatije?

Gordana Logar Ima jedna srpska izreka koja, prepričana, glasi da je čovek spreman da se sporazume i „sa crnim đavolom“ ako je to na dobrobit onih koje voli. U slučaju isporuke lekova za bolesne Srbe na Kosovu važila je izgleda neka druga izreka koja u sebi svakako sadržava inat makar na štetu onih koje bi trebalo da odavde budu bar paženi ako ne i voljeni. Izgleda patetično? Svakako ne, jer od polovine februara iz zvanične Srbije Srbe na Kosovu, pre svega one u severnom delu Kosovske Mitrovice, ali i druge, zasipaju rečima odanosti koji bi trebalo da budu iskreni pogotovo što se od njih tamo traže i žrtve i hrabrost i herojstvo. Da čekaju lekove kad stignu, da napuste dosadašnja radna mesta koja su imali makar bez posla trajno ostali, ali samo dok ne stignu obećane plate i sve nadoknade iz Srbije, da stoje pred kordonima međunarodne policije prepoznavajući ko je među njima iz zemalja što su priznali nezavisnost Kosova, a ko je s one druge strane. I sve to kao spada u ono što se odavde stalno sa svih relevantnih strana u vrhu dosad obećavalo – da će se Kosovo braniti diplomatskim putem, a ne oružjem. Da li u to spadaju i lekovi kao neka vrsta diplomatskog – oruđa? Da je neko od bolesnih zbog nedostatka lekova nastradao, kosovske privremene, jednostrane, lažno nezavisne vlasti bi bile krive. Da li bi to bilo dobro za Srbiju? I naročito za Srbe na Kosovu?
Diplomatska odbrana Kosova i diplomatski putevi podrazumevaju i razne jednokratne poteze, a ne samo povlačenje ambasadora. Jedan takav je mogao da bude i pristanak administracije Srbije da samo ovog puta ispuni i dodatni dokument na carini za novonastalu ma koliko je smatrali laž, a ne stvarnom, Kosovsku agenciju za lekove. Da li stvarno neko misli da bi time srpsko zdravstvo, pod okriljem zvaničnog Beograda, postalo deo „zdravstva kosovske lažne države“. Taj dokumenat mogao se ispuniti uz dogovor sa Unmikom da je to sada i tako zbog bolesnika, a da će daljim pregovorima utvrditi šta da se radi u budućnosti s lekovima koji ne mogu i ne bi trebalo da postanu stvar šverca ili ucene ma sa koje strane. Pogotovo što je roba iz Srbije i dosad odlazila na Kosovo kao da je reč o izvozu. Prema domaćim propisima, a po svedočenju izvoznika, popunjavali su se evidencioni listovi i jedinstvena carinska isprava, a roba je ulazila na Kosovo posle carinjenja (Danas, 13. mart, str. 11). U istu vrstu pitanja u „igri priznavanja“ spada i polemika ministra Dinkića s premijerom i njegovim ministrima o tome da li bi plaćanjem kosovskih dugova međunarodnim finansijskim institucijama Srbija obezbedila suverenitet nad Kosovom? Čini li to i sada upadom sudija u Okružni sud u severnom delu Kosovske Mitrovice i to onih koji su, kako se kaže, „bili izbačeni iz suda“ godine 1999, pa dosad radili po privatnim zgradama u okviru pravosudnog sistema Srbije. Niko ne kaže da je te 1999. Kumanovskim sporazumom prestala da važi na Kosovu i srpska vojska i srpska policija i srpsko pravosuđe i da najverovatnije zbog toga ovi ljudi koji su sada „u prvim redovima odbrane Kosova diplomatskim putem“ nisu se na takav način oglašavali poslednjih sedam godina? Koliko će još morati da izdrže, da svojom odlučnošću i hrabrošću stoje pred Unmikovom policijom ili bilo kojom drugom što je međunarodna zajednica kroz Rezoluciju 1244 priznaje? Da li će biti dobro za srpsku stvar i odbranu Kosova diplomatskim putem ako ipak dođe do intervencije specijalnih jedinica?
Kako će diplomatija Srbije koja je posle poslednje sednice Saveta bezbednosti UN kao uspeh zabeležila potvrdu važnosti Rezolucije 1244 i ostanak Unmika na Kosovu umesto zamene misijom EU protumačiti sebi i drugima da se sa Rikerom i njegovima ne može pregovarati? Kako će, zaobilazeći Unmik i ingerencije iz Rezolucije 1244 ministra zdravlja, na primer, moći bez problema i muke da se angažuje oko nekog trajnog rešenja za lekove u agencijama Ujedinjenih nacija kakva je Svetska zdravstvena organizacija?
Kako će diplomatija Srbije braniti Kosovo i voditi u Evropu kad se stalno od zvaničnika čuje da je Evropska unija podeljena do te mere oko priznavanja i nepriznavanja Kosova da joj maltene preti, kakav-takav, raspad (kao što je Milošević devedesetih to stalno obećavao Srbima)? Proizlazi da ono što je u svetu politike i diplomatije prihvaćeno kao nešto dobro – da svaka članica ima pravo da sama u okviru EU povlači sopstvene političke poteze – sada se proglašava raskolom. Da nema takve politike u EU da li bi demonstranti u Češkoj protiv američkih raketa otišli kući ili bi prošli kao oni na Tibetu? I ne bi li Britanci, iako je London za razliku od Praga, priznao Kosovo, izašli isto tako protiv američkog oružja kao što su to učinili još 80-ih zbog „peršing-raketa“, a sada i zbog Iraka, i kao što godinama čine liberalno opredeljeni građani širom sveta? U diplomatskoj odbrani Kosova čak je promenjen i rečnik, pa se Predsedništvo EU sada naziva „slovenačkim predsedništvom“ iako se zna da je Slovenija samo predsedavajuća članica među 27 zemalja EU i to na šest meseci? Sličnih pitanja ima mnogo, ali je sve retoričko u odnosu na to kakvu ulogu može imati „upotreba lekova“. Još se sigurno mnogi ovde sećaju da su kupovali na beogradskim pijacama oni švercovane u ratovima 90-ih u Bosni, Hrvatskoj i Srbiji.