LIČNI STAV

 Iz Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane i Udruženja vojnih penzionera Srbije (nadalje u tekstu: Udruženje) pristigla nam je hrpa „materijala“, i nevolja je upravo u tome da je teško svu tu gomilu brojki i drugih podataka zgusnuti čak i na prilično pristojnom novinskom prostoru, prezentovati ih na čitljiv i prijemčiv način, a da se ne okrnji njihova suština.

No, da najpre vidimo kada i kako je nastala nepravda koja je tema ovog teksta.

Veoma simplifikovano rečeno: da bi vojne plate i penzije koliko-toliko približio troškovima života, a oslanjajući se na u to vreme važeći Zakon o Vojsci Jugoslavije, Savet ministara ondašnje Državne zajednice Srbija i Crna Gora doneo je Uredbu (tačan naziv je dugačak i nezgrapan; stupila na snagu 1. avgusta 2004) na temelju koje su „propisani novi elementi vojnog dodatka kao dela plate profesionalnih vojnika“ (pomenuta uprava). Prevedeno na jezik svakodnevice, povećana je plata tadašnjem aktivnom vojnom sastavu. Budući da su prema dotadašnjoj zakonskoj i podzakonskoj regulativi, nakon svakog povećanja plata u određenoj srazmeri povećavane i penzije – trebalo je (po istoj toj uredbi) da se povećaju i mesečna primanja i vojnim penzionerima (naravno, celoj populaciji!), po uslovnoj i vrlo gruboj računici (komplikovan metod obračuna demonstrirali su nam u Udruženju), u proseku za oko 4.000 dinara.

Međutim, pošto je vojna kasa hronično bivala prazna ili poluprazna kao što je bila i tada, ondašnji rukovodilački tim Ministarstva odbrane (u Udruženju tvrde: na sugestiju iz Ministarstva finansija Srbije; udeo Crne Gore u finansiranju Vojske bezmalo da je bio zanemarljiv), opredelivši se za liniju manjeg otpora, doneo je katastrofalno lošu odluku – da se penzije povećaju samo onim „licima“ koja su penzionisana posle 1. avgusta 2004. godine! Onoj ogromnoj većini od 47.069 korisnika vojnih penzija koja je profesionalnu uniformu „okačila o klin“ pre navedenog datuma – ostalo je da čeka. Tim diskriminacionim potezom, nezabeleženim u dotadašnjoj vojnoj praksi, otvorena je Pandorina kutija nezadovoljstva, protesta, pa čak i zavisti u toj penzionerskoj grupaciji. Pozicija „stand by“ protegnula se sve do 30. novembra 2007. godine, kada je Ministarstvo odbrane, jednostavno rečeno, dokinulo diskriminacionu praksu i mesečna primanja povećalo i grupaciji koja je bila „materijalno oštećena“. Ili, kako je saopšteno u pisanoj formi rečene Uprave: „Postupajući po nalogu iz Instrukcije za izradu Finansijskog plana odbrane Repblike Srbije za 2008. godinu (…), Fond SOVO (socijalno osiguranje vojnih osiguranika) izvršio je usklađivanje penzija za 47.069 korisnika koji su penzionisani pre 1. avgusta 2004. godine što znači da počev od 1. 12. 2007. godine, svi korisnici vojne penzije primaju usklađenu penziju po osnovu Zakona o Vojsci Jugoslavije.“

Laiku je teško razumeti: kako to da je i za tu grupaciju penzionera tada nađeno uporište u Zakonu o Vojsci Jugoslavije, a nije ga bilo 1. avgusta 2004. godine! Kako to da se Ministarstvo finansija, u celoj ovoj zakonskoj zavrzlami, pozivalo na jedan član Zakona o Vojsci Jugoslavije i time faktički „zaledilo“ problem, a svi drugi na jedan drugi član toga istog zakona! No, kako god, potraživanja te grupe penzionera prema Državi za navedeni period, ili slobodnije kazano, dug Države tim vojnim penzionerima iznosio je 30. novembra 2007. više od 4, 5 milijardi dinara! I odmah da kažemo, taj dug, s obzirom na kamate i razne druge troškove, danas je više nego udvostručen. Neko bi morao za to da bude odgovoran – ko? „Odredbama člana 193. stav 2. Zakona o Vojsci Srbije“ (usvojen koncem 2007, stupio na snagu 1. januara 2008. godine), stoji takođe u informaciji koju nam je uputila Uprava, „Vlada Republike Srbije je ovlašćena da donese akt kojim će urediti način, postupak i dinamiku izmirenja dospelih, a neizmirenih obaveza prema korisnicima vojnih penzija, koje su nastale po propisima iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika.“

Većina „zakinutih“ umirovljenika je verovala da će Vlada Srbije konačno naći način kako da ispravi ovu „krivu Drinu“. Uverenje im je, tvrdi se u Udruženju, bilo utemeljeno najmanje na tri premise: prvo, Vladu je na to obavezivao zakon; drugo, tako bi problem bio definitivno skinut s „dnevnog reda“ čime bi naglo splasnuli i nemir i nezadovoljstvo u vojnopenzionerskoj populaciji; i treće, Srbija bi i na taj način pokazala da čvrsto korača reformskom trasom ka ozbiljnoj pravnoj državi, što je bitan uslov za isticanje kandidature za članstvo u Evropskoj uniji. Nažalost, bila je i to – velika iluzija. Doduše, „Zaključkom Vlade (broj… od 9. maja 2008), stoji nadalje u informaciji Uprave, „formirana je radna grupa koju čine (…), a koja ima zadatak da razmotri sva pitanja vezana za donošenje propisa, kao i obezbeđenje finansijskih sredstava za finansiranje navedenog prava“. S tim u vezi, Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika ponudio je nadležnim ministarstvima u Vladi Srbije nacrte nekolikih zakonskih i podzakonskih akata za „rešenje ovog pitanja“, ali sve je to ostalo „mrtvo slovo na papiru“.

Međutim, nisu svi penzioneri sedeli skrštenih ruku i čekali milost nadležnih službenika Vlade, nego su najpre oni najpreduzimljiviji presavili tabak i tužili Državu, posle čega se na sudove opšte nadležnosti obrušila lavina tužbi: „U delovodstvu“ pomenutog fonda „evidentirano je 24.360 tužbi“, a procenjuje se da se broj tužbi naglo približava cifri od 30.000. U informaciji koju smo dobili od Uprave takođe stoji: da je do 7. aprila ove godine, „na osnovu 4. 466 pravosnažnih i izvršnih rešenja, izvršena prinudna naplata sa računa Fonda za SOVO“ u iznosu od blizu milijarde i po dinara, a da je prosek „po predmetu“ iznosio 224.456 dinara; da se obaveze Fonda „po ovom osnovu“ progresivno uvećavaju te se na temelju pouzdanih parametara procenjuje da bi ove godine „po osnovu prinudne naplate“ iz vojne kase mogle da iscure 2,2 milijarde dinara! Drugim rečima, veoma je ugrožen Fond i on bi mogao da u ne tako daleko vreme stavi katanac na svoju „radnju“! Mogući slom sistema servisiranja vojnih penzija zabrinuo je i penzionere i poslenike Ministarstva odbrane.

S druge strane, neki pravnici koji stoje na usluzi vojnim penzionerima kažu da ova „stvar zastareva za nekoliko meseci“ i tužbe više neće biti aktuelne, pa – što bi rekao jedan hrvatski umirovljeni general – „ko je jamio, jamio je!“ Neki članovi Udruženja upravo veruju da „državne strukture“ ozbiljno tipuju upravo na tu soluciju. Što bi imalo da znači da ko god može neka požuri s tužbom. Ali, šta će biti s onim korisnicima penzija koji iz mnogih objektivnih razloga nisu u stanju da sudskim putem traže svoje pravo? Ni ta „kategorija“ nije tako malobrojna. Drugim rečima, u igru bi se uvela i treća diskriminacija prema vojnim penzionerima! Pa ipak, teško je u to poverovati, premda se ova Država, makar do sada, legitimisala kao nesposobna da reši tako u suštini banalan problem, a malo-malo pa ističe svoju lidersku kandidaturu na zapadnom Balkanu u svemu i svačemu.

Autor je vojnopolitički analitičar i penzionisani oficir iz Beograda