U prigodnim govorima, kolege su mu odale počast kao „čoveku i komunisti“, u šali aludirajući na njegov politički angažman. Uručen mu je i „Zlatni pečat“ Jugoslovenske kinoteke koji će Živojinović staviti u vitrinu pored dve Zlatne arene iz Pule, nagrade za životno delo „Slavica“, Sedmojulske nagrade, Oktobarske nagrade Beograda…

Glumački talenat Bate Živojinovića nema širinu kao onaj kod Mustafe Nadarevića, dubinu kakvu je posedovao Danilo – Bata Stojković ili lepršavost Zorana Radmilovića, ali svega toga je bilo dovoljno da ovog glumca učinili neprikosnovenom zvezdom. Rečenice koje je izgovarao poput one „Sad ću da te…“ iz ostvarenja „U raljama života“ postale su deo žargona, a činjenica da je njegove role u Kini, u kojoj trenutno savetuje producente serije po motivima filma „Valter brani Sarajevo“ videlo 13 milijardi ljudi frapantna je sama po sebi. Na svečanosti njemu u čast, kolege nisu propustile ni to da je Bata „pobio“ najviše Nemaca u Drugom svetskom ratu.

Velimir Živojinović rođen je 5. juna 1933. u Koraćici podno Kosmaja. Za glumu se školovao u Nišu i Novom Sadu, u Beogradu je upisao Pozorišnu akademiju. Iako mu je pozorište bilo draže, ulogom u „Pesmi s Kumbare“ 1955. počela je velika filmska karijera. Njen zenit je usledio krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih sa serijom uloga u partizanskih filmovima, osamdesete su obeležene brojnim komedijama. Sa raspadom Jugoslavije i pojavom višestranačja okušao se u politici kao narodni poslanik Socijalističke partije Srbije. Na predsedničkim izborima 2002. osvojio je 120.000 glasova kao kandidat SPS iako je stranački lider Slobodan Milošević iz haške ćelije podržao Vojislava Šešelja.