Lukavi Đorđe Vukadinović

Vrag će znati što sve treba da učini čovek da bi ugodio publici, jer tu nema pravila, budući da je „njena ćud smiješna rabota“ – sada nekoga diže u nebesa, pa čas kasnije, tog istog, baca u blato. No, oni koji žele da igraju svoje utakmice ozbiljno, ne treba da se obaziru na tavorenje u publici, jer im to samo može odvući pažnju sa igre same, koja je ipak najvažnija. To važi za fudbalere, košarkaše i tenisere, ali još više to važi za državnike, kao i za sve one koji vode organizovani život ljudi i različite društvene institucije. Njima je podrška publike dobro došla, ponekad je čak i neophodna, ali će se brzo nasukati ako budu slušali ono što viču oni što samo statiraju uz aut-liniju, jer tî viču „dodaj“, „trči“, „šutni“, a da sami nikada nisu šutnuli loptu. Što bi rek’o narod, lako je iz debele ladovine, megdane voditi. Sve u svemu, ne treba mnogo pažnje poklanjati publici i njenim raspoloženjima, već treba raditi svoj posao najbolje što se može.

No, kod nas, u Srbijici, uvek je važnije bilo šta radi publika od onoga šta su uradili igrači. To je pokazala i sada već čuvena polemika oko „zviždanja Marseljezi“ prilikom skorašnje utakmice između naših i francuskih fudbalera. Lukavi Đorđe Vukadinović uspeo je da svojom kolumnom u Politici pokrene lavinu komentara i replicirajućih članaka, u kojima mu je pola čaršije – od visprenih dobitnika NIN-ovih nagrada sve do agilnih gradonačelnika, odgovorilo u veoma oštrom tonu. Stvar je toliko kulminirala da se postavilo pitanje uređivačke politike lista, tako da je ispalo da je kolumnista važniji i od samog glavnog urednika novina, i da lično on komanduje navijačkim armadama i određuje koliko će se francuskih glava po Beogradu polupati.

A on, zaista, bez obzira na obilat medijski prostor koji mu se ko zna zbog čega ustupa, nije ništa više, od proste publike u kojoj se zadesio te večeri na stadionu, kada su nastale njegove filozofske „refleksije o zviždanju“ i samo je jedan od onih koji stoje uz aut-liniju i dobacuju ovo ili ono, ali koji su veoma oprezni kada treba da se istrči na teren i da se šutne poneka lopta, a kamoli glava. I u tome je njegova arhilukavost, kojoj duguje sve uspehe na našoj javnoj i intelektualnoj sceni. Ukoliko ne gradi ništa, osim možda jednog solidnog naučnog politikološkog časopisa, Vukadinović nije ni od onih koji ruše, već je upravo od onih koji sede na tribinama, i ponekada zvižde, a ponekada aplaudiraju, zavisno od toga kakve su im trenutne procene o tome šta im je u datom trenutku probitačnije za pozicioniranje u čaršiji. Ovaj put je Vukadinović izabrao da zviždi i nije pogrešio, jer je njegovo „zviždanje“ izazvalo pravu lavinu, što mu je verovatno i bio cilj, pa nakon svega može zadovojno trljati ruke i uživati u poziciji arhimandrita među našim vaskolikim spin-doktorima. I sigurno će uslediti još neka njegova replika svima onima koji su se kritički osvrnuli na njegovo kolumnističko „zviždanje“. No, biće naivni svi oni koji se ponovo upecaju u mreže lukavoga spin-doktora, jer je o ovoj temi dovoljno reći svoj stav i zaćutati, dok bi sve ostalo bilo teranje vode na vodenicu onima koji uživaju u plišanim ratovima u kojima se unapred zna da nema pobednika, jer nema ni prave borbe, zato što zapravo nema prave igre.

To su samo komešanja na tribinama među večitom publikom, koja, dok drugi igraju, stoji sa strane i podvikuje, kako pohvale tako i kritike, za svoj sopstveni račun.

I tu nije bitan Vukadinović lično, i ne treba prema njemu uzimati lični ton, jer se radi o pojavi koja samu sebe delegitimiše, jer joj osim lukavih analiza manjka odgovor na sva druga pitanja – kamo, kuda, zašto i sa kim? Analitičar je samo jedan u nizu večitih komentatora, doduše talentovanih i ne bez zrna soli, ali bez suštinske želje da mesto večitoga „zviždanja“ nekome i nečemu, sami iznesu neku ideju i pokušaju da se za nju bore, dole na blatnjavom terenu. I takvih nije malo. Što bi rek’o Džoni – studenti bez diplome, žene bez ljepote, neženje bez stana, putnici bez para. Lutrija je njihova furka. Jeftina mjuza, teška cuga. Užas je naša furka.