Mala seoska priredba

Jedan od najznačajnijih filmskih reditelja velike Jugoslavije, Krsto Papić, snimio je 1971. izvanredan dokumentarni film „Mala seoska priredba“. Naime, u svim krajevima Jugoslavije, po selima, varošima i gradovima organizovani su mini festivali, takmičenja pevača amatera za najbolju pesmu, prvi glas, najbolji tekst, aranžman sve po ugledu na San Remo, Evroviziju, Beogradsko proleće, Opatiju… Te priredbe su se najčešće zvale „Mikrofon je vaš“ ili „Prvi glas Ćuprije“ (Ćuprija – samo primera radi) i slično. U filmu Papić je prikazao sav jad, bedu i čemer naše provincije, karikaturalno imitiranje glamura, velikih, autentičnih festivala, Điljole Činkveti, Bobi Sola, Sendi Šo, Ive Robića, Arsena Dedića, Lole Novaković. To je bila revija kiča, zavijanja umesto pevanja, loše šminke, jeftine i neukusne garderobe, pevačica sa dvadesetak kilograma više u mini suknjama, očajne muzike. Papić je napravio izuzetno uspelu satiru na naše naravi, megalomaniju, primitivizam i najniži ukus i snimio film na vrlo visokom umetničkom nivou.

Ako bi danas, na početku XXI veka metaforički izrazili i analizirali položaj Srbije u savremenoj civilizaciji Zapada, Srbiju bi najtačnije predstavila sintagma koju je za naslov svog filma uzeo Krsto Papić. Dakle, Srbija je u odnosu na Zapad u svemu, u svakom segmentu i pojavnom obliku, mala seoska priredba.

Kapitalizam je u Srbiji na nivou male seoske priredbe. Taj sistem u Srbiji ne postoji ili postoji kao groteska ili farsa pravog i autentičnog sistema koji se na Zapadu zove kapitalizam.

Lideri političkih stranaka i ključni ljudi srpske politike u ovom trenutku su paradigma i školski primer male seoske priredbe. Teško je naći evropske političare koji se, kao naši, bez ostatka uklapaju u satirični komad Alfreda Žarija „Kralj Ibi“. One koji su gledali Zorana Radmilovića u Žarijevom komadu u Ateljeu 212 podsećam samo na detalj da Zoran malo, malo pa egzaltirano uzvikne: „Narode moje!“.

Veliki demagog, populista i prijatelj Musolinijeve Italije i Hitlerove Nemačke, predsednik vlade Jugoslavije krajem tridesetih godina prošlog veka, Milan Stojadinović na jednom zboru rekao je svojim pristalicama: „Juče je bila kiša, a danas imamo divan sunčan dan, što je znak da je i bog sa nama, čim nam je poslao lepo vreme.“

U stilu Ibija i Stojadinovića, aktuelni srpski državni vrh obraća se građanima Srbije. Postoji samo jedna razlika – za vreme Stojadinovića dinar je imao zlatnu podlogu, a sada ga nema na kursnim listama.

Kampanja o rekonstrukciji vlade koja se vodi mesecima i diskusije u srpskom parlamentu najviše i najbolje pokazuju da je Srbija ipak samo mala seoska priredba. Obraćanja javnosti trojice lidera stranaka koje obnašaju vlast, povodom rekonstrukcije vlade, tužna su slika Srbije kao male seoske priredbe.

Na poslednjem zasedanju srpskog parlamenta dve poslanice opozicije, dve provincijske advokatice, pokušale su da organizuju i sprovedu opstrukciju rada Skupštine, ali na tako prizeman, primitivan i krajnje neprincipijelan način da su uspele samo da svetu prikažu srpski parlament kao malu seosku priredbu. U Skupštini Srbije postoje samo dva poslanika koji govore po pravilima srpskog jezika, sadržajno, pregledno, sa jasnim stavovima i razumljivim predlozima iz kojih se vidi šta i zbog čega nešto predlažu. Obojica su profesori univerziteta. Nažalost, jedan pripada anahronoj i retrogradnoj partiji i još retrogradnijem vođi i njegove ideje su pogubne za Srbiju, a drugi ima 83 godine i na zalasku je političke karijere.

Srbija nije u stanju da organizuje polaganje male mature, da obezbedi elementarne uslove za operacije svojih bolesnih građana, da uputi na lečenje u inostranstvo svoju teško bolesnu decu, da spreči rušenja ringišpila, da spreči nepotizam i protekciju svuda i na svakom mestu, da iz elitnih policijskih jedinica ukloni kriminalce, da spreči pogubnu političku delatnost popova i crkve.

Zbog svega toga Srbija je među narodima savremenog sveta samo mala seoska priredba.