Mali i bolan vodič kroz Hitnu pomoć

Moja agonija je krenula u sredu kada je teti koja je u maju napunila 93 godine odjednom pozlilo. Nije mogla na noge, samo je skliznula niz krevet i nakratko ostala bez svesti. Prskala sam je vodom i dozivala. Srećom otvorila je oči. Na svako moje pitanje odgovarala je: „Ne znam“. To je bio dovoljan znak da pozovem 194. U Hitnoj su se brzo javili.

Dežurna doktorka me pitala za ime i adresu pacijenkinje, ko sam ja njoj, šta se dogodilo, kako je sada, da li može na noge i da li reaguje na moja pitanja. „Ne brinite, poslaćemo ekipu. Trebalo bi da bude kod vas za pola sata. Imamo mnogo poziva ovog popodneva. Koliko rekoste da teta ima godina?“. „93“, odgovorih. „Aha…“. I veza se prekide.

Stotinu nedoumica mi se vrtelo po glavi dok sam čekala da dođe Hitna pomoć: „Šta je teti odjednom? Da nije šlog? Da li sam brzopleto odreagovala što sam pozvala Hitnu? Možda je to samo starost…“.

Nedavno sam prošla obuku pružanja prve pomoći. Redakcija je poslala nas četvoro u Dom zdravlja „Vračar“. Tamo smo proveli nekoliko sati slušajući šta i kako treba raditi u slučaju da dođe do nezgode. Setih se rečenice: „Bez obzira na vrstu nesreće najvažnije je da ostanete pribrani. Ukoliko to niste, ukoliko se uspaničite i ne slušate uputstva lekara Hitne, onda nemojte ni pokušavati da pomognete povređenom jer ćemo u tom slučaju imati dva a ne jednog pacijenta“.

Da li sam uradila sve kako mi je rekla dežurna doktorka? Bila sam sigurna da jesam. Samo je vreme sporo prolazilo. Minuti kao sati. Bilo je oko 18.30 kad sam pozvala Hitnu. Sad je tek 18.45h. Prišla sam teti da proverim da li diše.

Prislonih uvo blizu njenih usta i osetih njen dah. Zadovoljno pomislih: „Diše, dobro je!“. Pokvasih krpu i njome pređoh preko njenih usana. Ponovo je otvorila oči. Potom uzeh vodu i kašičicom joj lagano sipah u usta. Prijalo joj je. I što je najvažnije nije se zagrcnula. Ponovo je utonula u san. Tako sam je održavala u životu.

Pogledah na sat. bilo je 19.30h. Hitne još nema. Teta je sada u nekoj drugoj fazi: sve više spava a sve je manje budna. Polako počinje da me hvata nervoza. Šta ako se njeno stanje pogorša? Šta ću da radim?

Pa zar naš predsednik ne reče onomad kad je pozlilo ministru za javna ulaganja i predsedniku Izvršnog odbora Srpske napredne stranke Darku Glišiću da je Hitna pomoć u svim većim gradovima u potpunosti opremljena i da ima dovoljno vozila te da „moramo hitnu službu uskoro da opremimo i helikopterima“. Eto, on u mislima već kupuje avione, a u glavnom gradu nema dovoljno vozila za hitne slučajeve. Blago nama sa njegovom „pameću“.

Došla su dva momka nešto posle 20 časova. Bili su baš mladi. Možda su stažisti, a možda su na praksi. Isuviše su mladi za lekare. Ispričala sam im šta se desilo. Jedan od njih je izvadio teti krv, a drugi je pokušavao da uradi EKG rekavši: „Nije nešto u redu. Kratak je. Moraću ponovo“. Još jednom je pokrenuo „mašinu“ i ponovio ceo postupak, pogledao nalaz i rekao: „Vodimo je u Svetog Save“. Stavili su tetu u kolica. „Polako, boli me“. izustila je jedva čujnim glasom. Nisu se obazirali, samo su nastavili da rade svoj posao. Kroz prozor vozila Hitne dobacili su mi: „Dođite svojim prevozom do bolnice. Ne morate ništa da nosite“.

Brzo sam i ja stigla do Specijalne bolnice za cerebrovaskularne bolesti „Sveti Sava“, u Nemanjinu 2. Kako sam ušla u čekaonicu tako je dežurna sestra počela da viče: „Zašto joj knjižica nije overena? Isteklo joj je osiguranje. Moraćete da platite pregled!“. „Overiću sutra. Doneću vam i potvrdu, ne brinite“, odgovorih. „Molite boga da pacijentkinja ima šlog kako bismo imali razlog da je ostavimo u bolnicu, da ne morate vi da jurite papirologiju nego da umesto vas to radi naša socijalna radnica!“. E, ovo je bilo baš bezobrazno. „Bolje je da moja teta nema šlog, a ja da sutra jurim overu knjižice“. Pogledala me ljutito i prosiktala: „Za vas je možda bolje, ali za nas nije!“. Ništa mi nije bilo jasno.

Srećom, skener je pokazao da šloga nije bilo. Imala je malo viši krvni pritisak i povišen CRP. „Daćemo joj uput za internistu. Večeras je dežuran ‘Mišović’ pa ćete je tamo odvesti na pregled. S obzirom da ona ne može na noge sačekaćete prvo slobodno vozilo da vas prebaci do tamo“. rekla je neurolog, okrenula se i otišla.

Dok je teta spavala na krevetu u boksu, ja sam prelistavala njene nalaze. Prošlo je možda nešto više od sat vremena kad se pojavio „transport“. Bila su to dva čoveka, mlađi u uniformi, namrgođen, ali kao od brega odvaljen (visok skoro dva metra), a drugi srednjih godina, bez uniforme i pomalo odsutan.

„Ajde baba!“, reče ovaj mlađi, uhvati tetu ispod miške, ovaj drugi za noge i spustiše je u kolica. Teta je ponovo negodovala: „Baš ste grubi“, reče tiho. Otvoriše vrata vozila i ubaciše je unutra kao vreću krompira, bez imalo empatije i kao što reče teta: grubo. Okrenu se stariji prema meni i reče: „Bolje vam je da sednete ovde jer ovo drugo sedište nije ispravno, propada“. Klimnuh glavom i sedoh. Pogledah ga. Bio je to vozač. Zato nema uniformu.

Zabrunda motor i mi krenusmo. Nikada se nisam vozila kolima Hitne pomoći i nadam se da nikad više neću! Vozač je žurio baš kao da je pitanje života i smrti. A nije bilo potrebe. Sve je lupalo unutra. Šipke su udarale jedna o drugu. Neki metal je treskao o drugi, a moja teta je skakala čas levo, čas desno, čas gore, čas dole. Pogledah malo bolje i shvatih da je nisu vezali i ako je ja ne pridržim pašće, povrediće se, slomiće ruku, noge, kuk.

Konačno, semafor. Vozilo se zaustavi i ja brzo potrčah do drugog sedišta. Htela sam da budem bliže teti i da je pridržim da ne odleti s kreveta. Sedoh i… propadoh kroz sedište. Pa da, rekao mi je čovek da je to sedište polomljeno. „E, sad se Zlatija priberi, jer ako se ne pribereš imaćemo dva pacijenta, sa više fraktura!“. Uspravih se nekako, uhvatih tetu za ruku i rekoh glasno: „Biće sve u redu. Stižemo uskoro!“. To uskoro sam izmislila jer nisam smela da se okrenem ka prozoru da vidimo gde smo. Držala sam tetu sa obe ruke, a nogama sam balansirala. Bože, kao u nekom horor filmu!

Stigosmo. Vrata vozila otvori onaj krupni i reče: „Gotovo je. Stigli smo“. Bila sam besna. „Čoveče, umalo nas ne ubiste!“. Pogleda me, zausti da kaže nešto, ali se predomisli. Jednoličnim pokretima, da ne kažem robotskim, ubaci tetu u kolica, podiže prednje točkove i pojuri preko praga. Ja potrčah za njim. Uđosmo u čekaonicu. Kad nas je sestra videla povika: „Prijem!“ i pođe ka nama.

Krupni se nije obazirao na njene reči, dotera kolica do stolica u čekaonici, stade, podiže tetu i bukvalno je baci na plastičnu stolicu, kao torbu. Ona vrisnu od bola. Sestra pritrča, uhvati tetu da ne padne i reče: „Kolega, kako to spuštate pacijenta!?! Vidite da je žena stara i iznemogla!“. Bila je ljuta. Verujem, da je htela da mu održi lekciju, ali dok se ona okrenula… kolega je već otišao. Setih se Laze Lazarevića, našeg čuvenog književnika, psihijatra i neurologa, i njegovih reči: „Kao mali sam mislio da se pacijenti nalaze samo u bolnicama“. Prođe me neke jeza…

Ostale smo nas dve u „Dragiši Mišović“ skoro do zore. Bilo je mnogo ljudi kojima je trebala neka vrsta lekarske pomoći. Teti su ponovo proveravali krvnu sliku (treći put za nepunih osam sati), merili pritisak, snimali pluća i zaključili da nije za bolnicu. Kažu: ima neku upalu na plućima, a možda i neku bakteriju u urinu, ali oni sad ne mogu da joj sve to provere nego da ja sutra odem u nadležni dom zdravlja i da tražim da patronažna služba dođe kući da je pregleda, uzme potrebne uzorke i uključi infuziju narednih pet dana.

Sestra mi ljubazno reče: „Možemo da vam pozovemo vozilo Hitne pomoći da vas prebaci do kuće, ali ko zna kad će oni doći, a baka je prilično izmučena“. Gledam je i ne verujem šta govori. „Pa šta biste nam vi preporučili?“. Kaže: „Najbolje je da vam ja pozovem taksi“. Gledam na sat, prošlo je tri ujutru, ko zna kad će taksi doći, zvaću supruga… „Taksi je tu, odmah iza ugla. Doći će za dva minuta“. „Teta mora da legne, da li će taksista to dozvoliti?“, pitam. Odmah promeni raspoloženje, stavi prst na usta, što je značilo da ućutimo, uze mobilni: „LJubo, imaš vožnju!“.

I stvarno, dođe LJuba za manje od minuta. Stade na ulaz za hitne prijeme. Sve „po dogovou“. Ljubazan Ljuba, nasmejan u tri ujutru. Da čovek ne poveruje! Sve može, ništa Ljubi ne smeta, ni što ulazimo sporo u vozilo, ni što teta ispušta „vetrove“, ni što pljušti kiša, a vrata otvorena.

Vozi taksista kao „po jajima“. Razmišljam, koliki li je njegov procenat, koliki medicinske sestre, i ko zna koga još…
Kako sam je spustila na krevet tako je teta zaspala, kao beba. Skuvala sam kafu, sačekala zoru i pravo otišla u Dom zdravlja. I tamo gužva. Što bi rekao Vučić: „Zdravstvo je džabe! To nigde nema!“ Tačno. „A koliko košta bolest?“. Na to predsednik nema odgovor.

Doktorka mi objašnjava kako ne razume baš ove „glavne, velike“ ustanove, što pacijentkinji oni nisu dali infuziju, što je nisu zadržali u bolnici, kako sad „ona da reši problem“… „Poslaćemo laboranta za tri dana, daćemo krv na analizu, ali mi ne nosimo urin. Urin morate vi da donesete kod nas. Ako hoćete da sve to brže uradite mogu da vam preporučim privatnu laboratoriju“. Prepisala je teti dva antibiotika koja bi trebalo da izleče bakteriju, „ako je pacijentkinja uopšte ima“. Rekla mi je i da će neka od sestara doći da joj da infuziju.

Sutradan, nakon što sam teti dala da popije antibiotike zvala je medicinska sestra da kaže kako uskoro dolazi „da uključi infuziju“. Došla je oko 14 sati. Verovala sam da će infuzija pomoći teti da stane na noge. Zato sam se obradovala kad je sestra ušla u stan. Teta nije mnogo reagovala na još jedno „bockanje“. Ćutala je. „Da li ste za kafu, neko piće?“, pitah.

„Ne, hvala, žurim“. Čim je uključila infuziju i zakačila dve boce na zid, poče da pakuje torbu. „Vi ćete isključiti infuziju kad iscuri prva boca i uključiti drugu“, reče mi. „Kako to mislite? Ja nisam medicinski radnik, i ne znam to da radim“, rekoh. Okrenu se prema meni: „Pa ko će?“, upita me i nastavi: „Ja danas imam 22 pacijenta. Kako mislite da svima dam infuziju?!? To ne mogu fizički da stignem!“. Bila je ljuta. Pogledah iznemoglu tetu. Bilo mi je žao. Moram da joj pomognem. Ako smo do sada sve ovo izgurale, izguraćemo i „nekoliko infuzija“.

Okrenuh se ka sestri: „Budite ljubazni i objasnite mi šta treba da radim. Molim vas, pokažite mi kako da isključim i uključim infuziju i šta da radim ako, ne daj bože, krene krvarenje iz vene“. Shvatila je ovo kao moj pristanak. „Ma nije to nikakva filozofija, samo pritisnite palcem braunilu…“ I da se ne pravim ovde pametna i da ne izigravam zdravstvenog radnika, uradila sam onako kako mi je rekla.

„Prisustvujemo predstavi, ali ne znamo koji je žanr. Da bi bila komedija, sadržaj bi morao da bude smešan, a nije. Da bi bila tragedija, nemamo junaka tragičnog. Ovo što se dešava je nižerazredna, komična varijanta. Nije ni farsa“, rekao bi moj profesor Ratko Božović.

Autorka je urednica u Danasu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.