Manifest Simić

Ovaj napis šaljem Danasovoj rubrici Dijalog zato što se, čini se, nigde ne bi mogao bolje smestiti. A pritom se nikome ništa ne smešta, pogotovo to ne čini autor naslovljene knjige svom „junaku“, filozofu post-postmoderne Slavoju Žižeku! Autor Željko Simić, čije su mnoge ozbiljne filozofsko-antropološke studije u novije vreme bile većma prećutane, uključujući i delo „Jung i hrišćanstvo“, odista je smiono pristupio fenomenu Žižek, za koga doslovno kaže kako je „presudno uticao na rušenje univerzalnog i ustoličavanje mundijalnog“.

Potpisnica ovih redova, koja delimično poznaje i Žižekov i Simićev opus, izvan svih poredbenih kriterijuma dnevne ideologije i filozofije, Simićevu opet prećutanu knjigu o Žižeku drži za penetrativno hrabru, a Žižekovo delo za postpenetrativno jedinstveno! Dovoljno, što se tiče erotike. Na četiri stotine stranica Simić osvetljava, osporava i polemici podvrgava legendarnog praktičkog i teorijskog filozofa naših dana Slavoja Žižeka, za koga se sa sigurnošću ne može naslutiti kako će presaviti tabak i „odgovoriti“ na ovakav „dopis“. Ko ne nosi rukavice, ne može ni da ih baci, jer nema šta da baci.

Premašujući i sopstvenu erudiciju, Simić se odista darovito bavi Žižekom, naslovima i odeljcima tipa: „ O povratnoj negaciji ili kako ići a da se ne pođe“, „Mapiranje ideologije – matiranje ideologijom“, etc…

Nekada je jedan naš akademik pisao o uzajamnim dugovanjima, pa i potraživanjima od strane Lukača ka Ničeu i obrnuto, ali ti dugovi ni do danas nisu izmireni, te se potpisnica pita, što je i u naslovu istakla: šta Žižek zapravo duguje Simiću, a da pritom pojma nema, jer, što bi pesma rekla: „Ko te nema, taj te sanja, ko te sanja, taj te ljubi“ itsl, itd.

Šta je upitno u ovom fenomenološkom zapisu? Da nije upitnosti, sve bi se moglo svesti na isticanje jednog novoizašlog naslova iz oblasti društvene teorije i filozofije! Upitna je i do kraja nerazjašnjena prećutanost Simićevih knjiga zbog etiketa koje je poneo iz bliže prošlosti, ali je takođe upitan i Žižekov angažman na planu kritike mondijalnog koja mu se pripisuje kao zavet! Nije li Slavoj Žižek negde rekao da je „ kapitalizam socijalizam za bogate“ i nije li Željko Simić (ne)pravedno okvalifikovao Žižekovo delo kao „popularno – populističku guslarsku raspričanost?!“

Kako god, Simićeva knjiga je ozbiljne pažnje vredan doprinos ničemu što je veliko nešto, kao što je nezaboravljiv Žižekov doprinos nečemu što je veliko ništa. No, lično volim pesmu Slavoja, te se i sama manifestujem u Danasu kao prost-moderna autorka.