U svojoj kolumni Borka Pavićević visoko ocenjuje Tadićev govor na Ovčari. I to zaista nije sporno. Iako je prošlo 15 godina od završetka rata, za ovakve postupke zvaničnika nikad nije kasno i svaki pokušaj je dobro došao. Pa se pridružujem svim građanima sa svih strana kojima je ovaj događaj značio ohrabrenje za budućnost.
Ipak, u jednom imam potrebu da skrenem pažnju Borki, čitaocima (i Tadiću ako pročita) na nešto što je i ovog puta izostalo u izjavama koje pozivaju na pomirenje, praštanje, izvinjenje, žaljenje.
Ako se govori o etičkoj ravni koja je zasnovana na logici, to jest na matematičkoj jednačini 2+2=4 koju navodi Borka, mislim da je izostala prava etička formula, a ja predlažem da ona glasi Praštanje=priznanje+pokajanje. Nema iskrenog i istinitog praštanja i pomirenja bez priznanja i pokajanja. To je surova logika matematičke ravni. Bez toga, „izvinjenja“ (sorry) i „žaljenja“ izgledaju nepristojno tanka, formalna, učinjena samo iz trenutne koristi nekakvog bodovanja za ulazak u EU.
Dok Tadić i Josipović kao prvi ljudi u svojim državama daju plemenite izjave, diljem njihovih gradova veterani otadžbinskog rata, u svojim udruženjima i prostorima dobijenim od opštinskih JP „Poslovni prostor“ svakodnevno neguju svoje ratne tradicije i uz gusle opevaju svoja junaštva. O ostalim novim naraštajima takozvanih patriota koje država neguje, da ne govorimo.
Istinsko praštanje koje mogu da daju samo unesrećeni (njihovi najbliži) može uslediti samo ako počinioci ratnih zločina ili učesnici u ratnim ubijanjima (i pljačkanjima) postanu svesni svojih (ne)dela, ako ih javno priznaju, ako se javno pokaju. Siguran sam da ima i takvih bojovnika na obe strane koji su shvatili da su ubijajući i sami postali žrtve sulude nacionalističke politike. Siguran sam da mnogi nemaju miran san. Neki su već odavno poludeli i skratili sebi muke.
Zadatak države je da takve nesrećnike ohrabri i omogući im da svojim javnim činom ličnog priznanja i pokajanja povrate dostojanstvo i započnu proces denacifikacije u celom društvu. Proces koji u Srbiji nikada nije ni započet.
To što su Tadić i Josipović uradili u Ovčari bilo je najjednostavnije i najlakše što su mogli da učine. A taj problem zaslužuje ipak mnogo, mnogo više teškog, svakodnevnog rada u celom društvu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
