Milion gladnih

Koreni tog uverenja su najverovatnije bili u saznanju da uprkos svim industrijalizacijama, ovo nekako ostaje „agrarna zemlja“, zato što u njoj uvek nešto rodi i uvek je taj rod nekako dostupan svima.

Prvi strahovi su se obnovili u ratnim devedesetim, a sve najcrnje se obistinilo u višegodišnjoj opsadi Sarajeva. Hrana ne samo da nije stizala već je bivalo sve manje u, od „narodnih vođa“, zapaljenoj bivšoj zajedničkoj zemlji. Kad su ratni jastrebovi na razne načine nestali, nada u vreme bez gladi se vratila, mada sa izvesnom dozom sumnje ili razumevanja poratnih nevolja, pa se pominjao samo „hleb i voda“. Hleb nikad nije izostao, makar crn, narodni, pomalo i gnjecav, ali svakom džepu i stomaku dostupan. Sve do današnjih dana ili – doskora. Jer, sve više je u javnosti svedočenja, priča i slika gladnih. Zatvaranje narodnih kuhinja postaje važna dnevna vest, ali ponekad i sasvim vešto (ili dobronamerno?) zaogrnuta u priče o velikoj dobroti raznih ljudi, uglavnom pojedinaca koji bi unesrećenim slali darove u brašnu, šećeru, pirinču. Baš kao što se odavde moglo za vreme rata poslati prijateljima u Sarajevo uz pomoć „Caritasa“ s neizvesnim ishodom da li će pošiljka proći kroz snajpersku vatru.

„Priče iz medija“ ponekad su imale uticaja i na vlast pa su – pređašnja i sadašnja vlada – s vremena na vreme objavljivale takozvanu „strategiju borbe protiv siromaštva“ koja nije donela nikakve plodove. Bar dosad, a ne izgleda i da će ubuduće. Ne samo zbog svakodnevnih ekonomskih neprilika, stalnih poskupljenja, već zbog sve većeg broja stanovnika Srbije koji žive „život ispod crte“, kako se zvanično saopštava, a i kako statistika beleži. Čak i ako se, po prirodi stvari, slika statistička ne poklapa sa istinskom slikom ljudskih života, kad se sve to, objavljeno i rečeno, sabere, trenutno ovde u zemlji Srbiji oko milion ljudi (uključujući i decu) gladuje.

Gladnih ima svugde, u svim gradovima i selima, u soliterima centralnih gradskih četvrti. Poznaju se po sagnutim glavama, po vekni hleba u kesi, po ranoranilačkim kupovinama najsvežijeg (najeftinijeg) mleka, po zabrinutim licima u autobusima i tramvajima i po tome – kako i zvaničnici priznaju – što uredno plaćaju komunalne račune! Možda baš ova poslednja činjenica umiruje ljude od vlasti – gde spadaju i oni u opoziciji u zemlji „parlamentarne demokratije“ i lokalnih samouprava – da komotno, na duge staze, planiraju „smanjenje siromaštva“, da „štede“ na smanjenom broju poslanika i na rekonstrukciji vlade! Računaju: siromašni i neorganizovani se ne dižu lako. Poslednja buna kuke i motike je valjda bila ona Mateje Gubca što može i da ih ohrabri ako za njega uopšte znaju.

Zbog svega toga neizvesna sudbina gladnih danas u Srbiji slična je gladnim u vreme najveće inflacije u Srbiji 90-ih, ali i Sarajlijama čiji su paketi pomoći uz pomoć „Caritasa“ morali da prođu snajpersku vatru. Neumesno poređenje ili preterivanje, nema ovde više rata? Možda, ali rešenja se ne nude. Umesto toga stanje „da neko ima sve, a drugi nema ništa“ opravdava se demokratijom (!) i slobodnim tržištem. Kao da se u zapadnim zemljama Evrope koju stanovništvu obećavaju i gde nema miliona gladnih vlada kontrolisanom netržišnom privredom sovjetskog tipa?

U stvari, glad je teža i gora kad rata nema. Gora je i od nepravdi i od mnogih drugih nevolja u jednoj ne bašsrećno ustrojenoj zemlji. I ne zaboravlja se. Ima o tome mnogo svedočenja. Jedno je zabeleženo u „Tužbalici o gladi“ iz pera Francuza Ž. M. le Klezija, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 2008. godine: „Poznajem glad, ja sam je osetio. Kao dete, pred kraj rata (1944). Ta glad je i sad u meni. Ne mogu da je zaboravim. Javlja se poput zaslepljujuće svetlosti. Da toga ne moram da se sećam, bio bih danas srećan“.