U svom odgovoru na moj tekst, P. Simić pravi zaokret jer neke ranije stavove prosto izostavlja, a neke ublažava ili im menja značenje. On sada više ne govori o političkoj pozadini ubistva, niti ponavlja da je pretpostavka o političarima DOS-a u toj pozadini „krajnje bizarna“, ni da ta priča o pozadini ubistva pre govori o „nespremnosti srpske političke elite da dovedu do kraja proces koji je tada bio započet“. Isto tako, ne pominje državnu funkciju V. Koštunice u vreme atentata, niti njegovih 80 odsto podrške, a ponovo izostavlja njegov stav prema hapšenju Miloševića i pobuni JSO-a.
Osim toga, profesor Simić ne deli više stranke na nacionalne i mondijalističke, nalazeći da „…nijedna od vodećih stranaka u to vreme nije imala sasvim jasnu ideju o tome kuda bi Srbija trebalo da krene posle Miloševića…“, te da je DSS, na primer, dugo oklevala u pogledu pristupa nekoj od evropskih političkih porodica, a da je DS, definisana kao zapadnjačka, pokazala priličnu količinu slavjanofilstva prilikom dočeka premijera V. Putina.
Braneći se od kritike da je njegova analiza jednostrana, tvrdi da mu nije bila namera da analizira, već da iznese „…jedno sasvim lično viđenje ovih događaja…“, kao da je moguće jedno bez drugog, a što se tiče pristrasnosti, umesto pristrasnosti prema „nacionalnim strankama“ i V. Koštunici, on prihvata onu pristrasnost koju deli sa onima koji su uvereni da se „…tek odlaskom režima S. Miloševića može okrenuti mračna stranica naše istorije…“
Dakle, puno peglanja, ublažavanja i uzmicanja, tako da sve to slabi motivaciju za nastavak polemike. Ipak, smatram da je potreban kratak osvrt na ključne stavove profesora Simića.
Najpre, osvrt na stav o političkoj pozadini. Nasuprot ranijem stavu o bizarnosti pretpostavke da se pozadina atentata traži među liderima DOS-a, sada P. Simić tvrdi sledeće: „…Umesto da podršku iz sveta iskoriste za brze promene lideri DOS-a još jednom su podlegli svojim rivalitetima koji su se završili fatalno po Zorana Đinđića…“ Dakle, ipak, pozadinu atentata treba tražiti i u tim rivalitetima.
Drugo, ma koliko naše stranke bile pragmatične, ideološki nedefinisane, ma koliko „sve merile svojom kusom merom“, u društvenom prostoru do sestre od tetke, a u istorijskom vremenu do danas popodne, ipak postoje jasne razlike između stranaka, a naročito između DS i DSS, i to odmah nakon izdvajanja tzv. krila za DEPOS odnosno DSS.
Treće, slavjanofilstvo ili zapadnjaštvo se ne dokazuje ovakvim ili onakvim dočekom premijera najveće slovenske zemlje, već svojim ukupnim odnosom prema odgovorima na izazove koje su dale jedna ili druga civilizacija.
Četvrto, rano je za zaključak da su sve velike ideologije doživele poraz. Poražena je socijalistička ideologija, u oba svoja vida – realsocijalističkom i socijaldemokratskom, ali je poraz privremen jer je i pobednička liberalna ideologija pokazala svoju krhkost u samom principu na kome počiva, to jest u principu ničim ograničenog sticanja profita.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
