Nama lekarima ne treba aplauz 1ilustracija Foto: pixabay / jackmac34

Lepo i nepotrebno. Niko od zdravstvenih radnika se ne oseća polaskan tim gestom a evo i zašto. Mi svi smo završavali fakultet na kom su nas naši profesori učili da budemo organizovani i pre svega humani. Danas se sećam svojih profesora koji su uvek govorili „ako te zovu – idi. Potreban si, ma kakvi uslovi bili „.

Neko bi rekao da je to socijalistički način vaspitanja medicinskog kadra i evo – samo se Kinezi tako ponašaju. Pa neka i jeste. Zahvaljujući takvom vaspitanju mi smo ljude lečili u sasvim nemogućim uslovima.

Bio je rat i sankcije i u bolnicama nije bilo ni vate ni alkohola, aparati nisu servisirani po deset godina a mi smo – ljude lečili. Bili smo bombardovani a mi smo provodili dane u bolnici i istrajavali u lečenju. Kako, ne znam.

Danas nisam u stanju da reprodukujem u glavi kako nam je to uspevalo. Ako smo zaslužili aplauz, to je za celokupni doprinos naše struke ovom društvu u toku celog našeg radnog veka.

Ali i takav aplauz je nepotreban. Mi smo radili ono zašto smo školovani.

Ono što je strašno, to se nažalost dešava u poslednje vreme.

To je politizacija ove pošasti koja nas je zadesila. Svake večeri slušamo predsednika koji nas podučava kakve mere da preduzmemo u preventivi protiv viroze. Takođe uz puno patetike iskazuje svoju ljubav prema starijim sugrađanima, zbog toga što brine za njihovu „budućnost“. Naravno pusti i suzu kako bi bilo što uverljivije.

Očigledno je da predsednik i lekari imaju dva različita motiva, inače bi prepustio lekarima da komuniciraju sa narodom.

Motiv predsednika je da i ovu, po narod neprijatnu pošast iskoristi za svoju promociju i promociju svoje stranke.

On ne odustaje nikad i u svakoj situaciji nastavlja sa kampanjom. Otuda potreba da se u svakoj situaciji nametne kao glavni sagovornik sa narodom i da mu objasni kolika je njegova briga za taj isti narod.

Ni njegova stranka nije besposlena, pa tako omladina SNS ima zadatak da pomaže starijima kojima je onemogućeno kretanje. Oni su svi isto obučeni sa sve amblemom SNS na garderobi. I tako pomažu starijima, budućim glasačima za tu, toliko humanu stranku, koja je iskazala brigu za njih i njihovu budućnost i pomagala u najkritičnijim trenucima. Problem je jedino u tome što je predsednik loš glumac i što se odsustvo empatije za stradalnike kod njega vidi na prvi pogled. Jer da nije tako bar bi izjavio saučešće porodicama šest stradalih sugrađana u razornom požaru u stambenoj zgradi na Novom Beogradu.

Kinesku pomoć takođe koristi za svoju promociju, jer eto da nema njegovog, posebnog odnosa sa bratskim kineskim narodom, izostala bi pomoć te prijateljske zemlje. Istine radi, Kina je pomogla i Italiji i Francuskoj u obimu koje su te zemlje tražile od njih.

Naš problem je što u ovoj zemlji nema ni dovoljno maski i rukavica, a o respiratorima da ne govorim. Znam da je borba za nove respiratore lekara koji neposredno rade sa njima (a to su pre svega anesteziolozi) sa državom trajala oduvek i bez ikakvih naznaka bilo kakve epidemije, kao i borba da se postojeći redovno servisiraju (nešto nikada nije bilo para za to).

Da ne pominjem predsednikove tabloide u kojima nas predsednik (O tempora…) svakodnevno podseća šta sve treba da radi pučanstvo svakodnevno u vreme trajanje epidemije. Koja briga…

Razlog za ovo moje javljanje je ipak bio pre svega medicinski.

Dakle ovako. Ja se slažem sa svim merama koje su predsednik i Vlada propisali.

Moram da napomenem da su te mere ipak sugerisali epidemiolozi, pa se zaista treba toga pridržavati. Ipak je ostalo nešto u vazduhu, što narod nije razumeo, a epidemiolozi, pa čak ni infektolozi, a pogotovu ne psihijatri nisu mogli narodu da objasne. Pitanje je zašto se stariji ljudi stavljaju u posebnu meru izolacije.

Najkompetentniji odgovor na to mogu da vam daju anesteziolozi, dakle lekari koji ceo svoj radni vek provode sa respiratorima.

Stavljanje bolesnika na respirator znači da će provesti vreme na toj mašini za relativno duži vremenski period (7 do 10 dana). Nakon tog vremena se boravak na respiratoru završava ili izlečenjem ili fatalno. Stariji ljudi imaju više hroničnih bolesti karakterističnih za zrelo doba.

To su: dijabet, povišen krvni priitisak, koronarna bolest, hronična opstruktivna bolest pluća, karakteristična za dugotrajne pušače, hipo ili hipertireoza, skleroza bubrežnih arterija itd. To znači da viremija korona virusom u njih ima teži oblik bolesti nego kod mlađih, zdravih ljudi. To dalje znači da će njima respirator biti potrebniji nego mlađim ljudima.

U uslovima manjka respiratora stavljenje starijeg čoveka na taj aparat onemogućava nekom mlađem da dođe do adekvatne pomoći.

A respiratora u našim uslovima ima malo. Pa čak i da dobijemo veći broj ovih mašina kroz humanitarnu pomoć ipak ne znamo koliki će biti obim epidemije.

I eto, najbolje je rešenje držati vremešne ljude podalje od infekcije da bi se obezbedile šanse mlađim ljudima. Ovome svemu treba dodati i manjak kadra anesteziologa koje je ovaj sistem oterao u inostranstvo.

Prema tome, nije ovo briga predsednika za „naše bake i deke “ i njihovu “ budućnost“ već racionalizacija u pogledu respiratora i kadra koje imamo.

Voleo bih da što više starih ljudi ovo pročita i da shvate da ove mere nisu imale nikakav diskriminatorski odnos prema njima. Ukoliko to više ljudi shvati, onda im neće biti potrebna psihološka i psihijatrijska potpora.

Autor je anesteziolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji, trenutno u karantinu zbog životnog doba

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.