Foto: Fahrudin Kladničanin
Moja sećanja na vreme bombardovanja u Beogradu obeležena su slikama tadašnje sveopšte klime homogenizacije, patriotskog jedinstva, uniformnosti i autoviktimizacije, sećam se patriotskih pesama koje su smenjivali verski napevi i spaljivanja američkih i drugih zastava. Žalosne scene, urlikanje „Srbija, Srbija“ ili jedna grupa Roma koji pred američkom ambasadom izražavaju svoju odanost srpskoj državi uzvikujući parole „Život damo, Kosovo ne damo“ i „Kosovo je Srbija“. Povode se za logikom potlačenih: biti na strani jačih od sebe. A da li su bili potlačeni i rok-pevači (od Ramba i Bajage nadalje) na Trgu Republike? Ili je to ipak samo sramotno?
Za mene su, međutim, najvažniji bili razgovori koje sam vodila sa prijateljicama iz Prištine, posebno s Norom i njenom majkom Munirom (a ponekad i s Mihane, Mimozom…) kad bih god imala sreću da uspostavim telefonski kontakt. Od njih sam doznala kako niko ne izlazi na ulice, kako ulicama lutaju bande, ljudi pušteni iz zatvora (možda pripadnici paravojnih formacija) koji upadaju u kuće, iseljavaju, kidnapuju, masakriraju, dok ponestaje hrane, ponestaje lekova i dok se živi u mraku. Na kraju je ostao samo jedan telefon, koji bih uspevala da ponekad ipak dobijem. Naknadno sam saznala da su brojni telefoni postali dostupni tek kada bi se stanari iselili (tj. kad su iz proterali sa Kosova).
Doznala sam i da u pojedinim zgradama u Prištini u svojim stanovima komšije Srbi i Albanci pričaju između sebe, a ponegde su se i dogovorili da će Srbi braniti i štititi albanske komšije ako dođe policija, a ovi srpske komšije će činiti jednako ako dođe UČK. Ovaj mali ljudski geto bio je od neprocenjive vrednosti.
A svakim danom je sve gore, navodno je počela „druga faza“. Glasine se šire, ali ja znam da ova zavera lokalnog i globalnog militarizma opasno sužava prostore za nas i da uskoro neće ni biti ikakvog prostora. Kako da se optuži globalni militarizam a da se istom merom (pa i više) ne optuži i ovaj lokalni, nacionalsocijalističko-radikalski militarizam? Ili: kako osuditi bombardovanje, a da se prećute masakri, represija i užas etničkog čišćenja na Kosovu?
Osećala sam mučninu, nemoć i stid. Rekla sam da će – kad se sve to završi – svi Albanci i Albanke možda zaključiti da mi više nemamo pristup na teritoriju Kosova. A istovremeno sam osećala brigu mojih sagovornica (i drugih prijateljica i prijatelja iz Prištine) da nas ničim ne povrede, da ne upute nijedan komentar ili pitanje koje bi moglo da proizvede osećanje krivice. Ohrabrivalo me je što u takvim okolnostima naše prijateljstvo nije dolazilo u pitanje. Oni su znali da smo i mi ranjivi i da sam ja ranjiva, i tako nisu hteli da govore išta što bi moglo da produbi moju ranjivost.
Želela sam tih dana – a valjda sam i uspela – da sačuvam zdrav razum, i – a to je najvažnije – kritički stav. To znači: i protiv NATO pakta i protiv Miloševića. Osnaživala me je čvrsta solidarna veza među antimilitarističkim aktivistkinjama i aktivistima u svetu, atmosferu te solidarnosti sam zaista osećala u našim krugovima u Beogradu, i to je hranilo moju energiju. Ponekad sam ipak, obuzeta osećanjem stida, pomislila da treba da nestanem, da svi treba da nestanemo.
Ostaje otvoreno pitanje da li se mir može postići ratom. Moj je odgovor jednoznačan: mir se može postići samo mirom, a to znači da se vojna intervencija ne može opravdati, bez obzira na sve užase koje su proizveli Milošević i njegovi sledbenici, uključujući i najgore među njima, radikale (čiji su učenici danas na vlasti). Oni se danas ponose svojim zločinima i zločinima svojih prethodnika. Nikad neće naučiti značaj stida. A stid je, kako to reče Agamben, ništa manje nego temeljni osećaj da se bude subjekat.
Autorka je kloordinatorka Žena u crnom
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
