foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)Iritirani korupcijom neviđenih razmera, „korupcijom koja ubija“, skloni smo strogoj osudi „svih njenih aktera“, svih članova SNS-a i ostalih članova vladajuće koalicije. To nije ni realno, ni opravdano i uz to je kontraproduktivno u borbi za normalnu, pravnu državu.
Počnimo od realnosti. Ako SNS ima (bar tako tvrdi) 700.000 članova i to pomnožimo sa tri (člana porodice istog političkog opredeljenja), dobijamo brojku od dva miliona, ne računajući članove SPS-a i drugih koalicionih stranaka. Po toj računici treba uhapsiti trećinu naših odraslih građana – morali bismo da iznajmimo sve apsane Evrope!
Da li toliki broj građana zaslužuje strogu kaznu? U odgovoru na ovo pitanje treba se setiti dva glavna obećanja SNS-a u predizbornoj kampanjI 2012: borba protiv korupcije i ubrzan ulazak u EU.
Ni vidoviti građani nisu mogli da predvide da će korupcija dostići monstruozne razmere i da ćemo nakon trinaest godina od datog obećanja biti od Evropske unije dalji no pre dve decenije! No, ogroman broj građana je poverovao u data obećanja i dao masovnost toj stranci.
Setimo se i inicijacije omasovljenja te stranke – čelnik demokrata javno je podržao osnivanje SNS-a i dao joj vetar u leđa, u dobroj ali naivnoj veri da će jaka SNS zauvek odagnati sa političke scene ne samo Radikalnu stranku već i radikalski politički diskurs.
Tadić nije slutio ni kao hipotetičku mogućnost da će se SNS vratiti napuštenom ocu i da će, umesto da radikalsku politiku otera u ropotarnicu istorije, demokratsku stranku i njega lično trajno odagnati na političku marginu.
Ako su se prevarili i neki iskusni političari, kako ne bi „obični“ građani?!
U velikom broju građana još obitava i tradicionalno poimanje politike kao božje ili prirodne datosti, oličene u geslu: Bogu božje, caru carevo. Mnogi građani poimaju vlast poput prirodne stihije: kao što je opasno stajati go i bos na mrazu i snegu, tako je opasno izložiti se i stihiji vlasti. I jedno i drugo poimaju se kao volja Božja.
Otkriće totalitarne propagande da sto puta ponovljena laž postaje istina je moćan kreator javnog mnjenja, a kad nema opreke, i stopostotna laž je čista istina! Više od tri četvrtina građane informiše se preko kontrolisanih masovnih medija – od RTS-a, sa zaštitnim znakom javnog informativnog servisa, do bezbrojnih tabloida, koji horski lansiiraju puku državnu propagandu kao suštu istinu.
Tek hodočašće studenata tokom poslednjih meseca menja tu srazmeru. Nije ispravno masu izloženu medijskom monopolu moralno osuđivati. Koliko bi građana drukčije videli stanje da im se svakog dana ne predočava samo u ružičastim bojama?!
Mediji su sto puta moćniji od čula i ličnog iskustva – lično svedočanstvo je pojedinačno i možda (svako pomisli) važi samo u našoj bližoj okolini, a možda u širem okruženju teku med i mleko. Medijskoj manipulaciji ide naruku i opšta ljudska sklonost da stvarnost percipira u svetlijim bojama.
Kad sve faktore uzmemo u obzir, koliko je pravih krivaca za neveselo stanje u kome smo? Kao u ratnim uslovima, i u miru mali broj odlučuje o velikim, bitnim pitanjima. Kazne se odnose na ključne aktere, ne na topovsko meso ni glasačko telo u celini. Kao što su u (nepravednom) ratu krivci političari i vojni komandanti, u vreme mira za kriminal i korupciju odgovornost se svodi na političke i privredne funkcionere, i to ne na sve.
Konkretnije rečeno, odgovaraće (treba da odgovaraju) samo oni koji su donosili kriminogene odluke i usmeravali novac u nelegalne tokove ili lično prisvajali novac, nekretnine ili druga društvena dobra, a to su republičke i opštinske vrhuške i to samo oni koji su direktno krivi. I u republičkim i u opštinskim strukturama mnogi se nisu mešali u svoj posao – setimo se Milana Milutinovića i obrazloženja Haškog tribunala da ga oslobađa što nije obavljao svoje nadležnosti.
Kao što on nije ni o čemu odlučivao, tako se i mnogi iz piramidalnih vrhova Republike i opština nisu ni za šta pitali – sve odluke su donosili miljenici glavnog i jedinog arbitra za sva pitanja. Pogotovu neće odgovarati građani, a to je većina, čije su jedine asne bile povremeni paketići sa namirnicama i lekovima, ne računajući sendviče i besplatan prevoz do partijskih mitinga.
Mnogi iz ove mase, izneverenih nada i očekivanja, kaju se što su ušli u SNS-ovo kolo i imaće šansu da to pokajanje iskažu na sledećim izborima. To preumljenje, nadajmo se masovno, ne smemo plašiti ni zbunjivati nerealnim i nesuvislim pretnjama hapšenjem, već ohrabrivati.
Neće činovnici, električari, mašinbravari, vodoinstalateri ni drugi pošteni majstori odgovarati što su bili šrafići te ogromne partije. Niko nije nepogrešiv.
Koliko puta je svako od nas, hotimice ili nehotice, napravio manju ili veću grešku, od izbora odeće do izbora stranke. Setimo se najveće mitologizacije u našoj politici – Milošević je na početku imao podršku 90 odsto građana!
Autor je književnik i publicista
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
