Na svetski Dan slobode medija u Srbiji objavljen je prevod teksta Alberta Kamija „Četiri zapovesti slobodnog novinara“. Kružio je internetom, preporučivan je i deljen na društvenim mrežama i forumima, objavljivan u štampi. Postao je dragoceno štivo među novinarima i onima kojima je sloboda štampe svetinja.
Za 1939. godinu, svestan da je čovečanstvo u kandžama fašizma i da mu preti katastrofa, Kami piše: „Slobodni novinar ne očajava i bori se za ono što veruje da je istinito kao da njegovo delovanje može uticati na tok događaja. Ne objavljuje ništa što bi moglo da podstakne mržnju ili da izazove očaj. Sve je to u njegovoj moći“, ubeđen je francuski književnik i filozof i predlaže četiri metode „preko kojih se sloboda može i usred rata i njegovog sužanjstva ne samo sačuvati nego i izraziti“: lucidnost, odbijanje, ironija i istrajnost.
U vladinom Predlogu izmena Krivičnog zakonika Srbije izbrisan je stav 3. člana 138, kojim je bilo utvrđeno da novinari u obavljanju svog posla uživaju status službenog lica. Ovo rešenje pružalo je kakvu-takvu zaštitu slobodnom novinarstvu jer je, zbog mogućnosti izricanja većih kazni, delovalo kao prevencija napada na novinare. Brisanjem odredbe omogućava se suzbijanje onoga što bi se moglo nazvati „kulturom nekažnjivosti“ kada je reč o nasrtajima na poslenike javne reči.
Novinari i mediji vitalni su temelj demokratije. Alarmantan je podatak da je u Evropi u poslednjih pet godina ubijeno najmanje dvadeset novinara, u svetu čak 119. U Srbiji se u proseku svakog meseca u 2011. godini dogodio jedan fizički napad na novinare i upućena je jedna pretnja ugrožavanjem njihove sigurnosti, a često i članova njihovih porodica.
Očigledna je istina da mediji mogu da budu slobodni samo ako novinari pišu oslobođeni straha za napisanu reč, za prisustvo na javnom skupu ili za novinarsko istraživanje. Međunarodna je obaveza svake države da u svojim zakonima predvidi jasne i delotvorne mehanizme zaštite slobode izražavanja i bezbedne uslove za rad medija. Država mora da zakone koji se tiču medijskih sloboda i slobode izražavanja usaglasi sa međunarodnim standardima. Mora da propiše opšte mere koje predviđa Evropski sud za ljudska prava. Mora da obezbedi da univerzalna prava deluju i u domaćem pravnom poretku.
Pre dve godine Evropski parlament je u Rezoluciji o Srbiji osudio napade i pretnje srpskim novinarima i upozorio da su „moćni i nezavisni mediji od najveće važnosti za demokratiju“. Od naše zemlje je zatražio „mere da se zajamči“ nezavisnost medija od političkih pritisaka ili drugih upliva.
Ohrabruje odluka Odbora za pravosuđe Skupštine Srbije da prihvati amandmane na predlog Krivičnog zakonika kojom je omogućeno da novinari i dalje u obavljanju svog posla uživaju status službenog lica. Ukidanje statusa službene osobe u obavljanju redovnog posla značilo bi, zapravo, odustajanje od evropskog trenda aktivnog suzbijanja nekažnjivosti ugrožavanja slobodnog rada medija.
Novinari, s pravom, smatraju da je kaznena politika prema njihovim napadačima popustljiva i nedosledna, da policija koja obezbeđuje zaštitu ugroženim novinarima često nije dovoljno efikasna u pronalaženju onih koji ih ugrožavaju (pod neprekidnom policijskom zaštitom je najmanje troje novinara), a posebno su nezadovoljni blagim kaznama koje ohrabruju nove napade, već viđene devedesetih godina. Ponovno pojavljivanje spiskova „nepodobnih“ medija, „nepodobnih“ novinara, „nepodobnih“ javnih ličnosti i „nepodobnih“ nevladinih organizacija još više uznemirava ne samo novinarsku populaciju već i najširu javnost.
Činjenica da se napadi na novinare u Srbiji nisu proredili jača uverenje da je pogrešno ukidati dobre mehanizme zaštite novinara. Primeri su brojni. Novinarki lista „Alo“ lice sa estrade poručilo je da će biti „gepekovana“. Izraz dostojan, u najmanju ruku, teške nelagode. Preti se novinarima sportskih redakcija „Blica“ i „Informera“. To je dokaz da organizovani kriminal i korupcija nisu jedine „medijski opasne teme“.
Ne bi trebalo da bude prepuštena zaboravu ni činjenica da su u poslednjih sedamnaest godina ubijeni novinari Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija i Milan Pantić. Do danas nije razrešen slučaj napada bombom na stan novinara Dejana Anastasijevića 2007. godine. U Srbiji ima novinara koji svoj mukotrpan posao obavljaju „u društvu“ policijske zaštite, jer im je život u opasnosti.
Kad sve to uzmemo u obzir, ako novinar zaista služi istini u ljudskoj meri svojih snaga, kako veruje Kami, treba mu u tome pomoći, i to je u interesu ove zemlje. Minimum onoga što dugujemo novinarima jeste da im sačuvamo status službenih lica i obeshrabrimo verovanje da su napadi na njih nekažnjivi. To je naš prioritet, ne kao članova stranaka, ni kao zagovornika ove ili one političke opcije već kao građana Srbije koji moraju da zaštite ljude koji su značajni za orijentaciju u svakodnevnom životu.
Moramo ih podržati kao država, da ih oslobodimo od straha, koji je najveći neprijatelj ne samo objektivnih medija već i demokratije kao takve.
Autor je potpredsednik Demokratske stranke
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
