Nema povratka u Knin, a nema ni posla u Požegi

Sad u Srbiju dolaze evropski činovnici da nadgledaju i dele ocene reformama i zakonima koji Srbiji treba da otvore vrata Unije, u ova zadnja vremena istrošene i uplašene i za svoju blisku budućnost, a kamoli za Srbiju.

Ne da nam se, pa to ti je. Nikako da nam se posreći već jednom.

Sa mojim prijateljima Francuzima, koji su došli ovoga puta zbog Guče a ne kao humanitarci, ipak smo posetili naše prijatelje iz Crvenog krsta. U posetu se ne ide prazne ruke. Hajde da uzmemo malo higijene da podelimo Požežanima, korisnicima narodne kuhinje.

Čista kuhinja, blista. Kazan veliki kao da se pola Požege hrani ovde kod Sare i Jele. Napolju pored zida poređale se plastične kantice svih boja i dimenzija. Svetlucka na suncu po koja limena šerpica i lončić. Mnogo naroda. Nekad je Požega sa „Budimkom“ hranila pola Jugoslavije i celu JNA. Sad bataljon starih i novopridošlih Požežana čeka na Jelinu kutlaču pilava pognutih glava i gladnih stomaka. Ljudi zar je to moguće? To je Narodna kuhinja. Sad kažu: Sreća je što postoji.

Jedva prepoznah Đura Dileju. Ostario, izvešćao, leđa mu se usukala kao vrbov prut, pola od onog čoveka. A u naše mladićko vreme on je bio taj koji mi je dao moj prvi seksualni kompleks. Napalio nas je sa pričom da na onu njegovu, da izvinite, stvar iz gaća može da okači pun bakrač vode. Ej, bakrač vode. Ja ni juče a kamoli danas ni lončence od pola litra.

Evo ga čeka na sledovanje. Iz osmeha koji mi upućuje viri samo jedan zub. Ne vredi što pokušavam da zataškam stvar sa mislima o prolaznosti života, o vremenu što leti tako brzo, ne vredi… Ne mogu da zakočim suzu što se skupila, u ćošku oka, i što skliznu nizbrdo sa prvim treptajem. Izgleda da je niko nije video, pogotovu što Đuru ispade iz drhtavih ruku njegova kantica sa pilavom i prosu se po podu. Jela hoće prvo da očisti ono prosuto, pa da mu da novo sledovanje.

Neka žena mu pomože da izađe preko praga. Mislio sam da ga pitam je li istina ono sa bakračem, ali niti je meni sad do tog pitanja, još manje njemu do odgovora.

Evo i Žairzinja, najboljeg driblera u pikanju lopte pred starim bioskopom dok smo čekali na kaubojski ili partizanski film. Kao da ne vidi na jedno oko. Jedva me prepozna.

Rade, moj školski, ne izgleda loše, ali vidim da mu je neprijatan susret na ovom mestu, među ovim narodom i sa ovom čantrom u rukama.

Zar se i ova oficirka hrani ovde? Uvek je bila doterana, zategnuta. Evo i danas sa sedom kosom i njenom punđom liči na lepu bakicu. Koja ju je nevolja dovela dovde?

Mile Krajišnik čeka u redu sa svoja dva metra i najvećom cipelom u zapadnoj Srbiji. Prvi put kad smo delili obuću, samo je on ostao u svojim raspalim cipelama koje su prešle put od Knina do Požege. Gde da nađemo kod sitnih Francuza njegov broj. Njegovo stopalo više liči na mali čamac nego na normalnu nogu. Našli smo kasnije u jednom zimskom sportskom centru u Alpima one čupave, međedaste čizme što ih ljudi nose po snegu. Taman za njega. Nosio ih je on i po požeškoj poledici i po letnjim vrućinama.

Nema povratka u Knin, nema posla u Požegi.

Šta da vam više pričam? Sve znate. Ima onih koji se još bore da se održe na površini, da ne potonu. Muče se. Stežu kaiše. Dokle više kad se stiglo do zadnje rupe?

Ovde, u ovom redu za kazan, ne čuju se dragačevske trube iako su odmah tu, čim se krene preko Dljina. Ne verujem da znaju da je Nole opet pobedio, da su Srbi i dalje na barikadama na Kosovu, da Merkelova dolazi da nešto saopšti našima u Beogradu.

Njihovo glavno pitanje je da li će ova Jelina kutlača moći da nahrani sva ona gladna usta što čekaju kod kuće.

Sve ostalo spada u igre bez granica.

Autor je sekretar Skupštine dijaspore Srba Južne Francuske