Nemoguća misija

Opravdano se iznose brojne rezerve, ograde, sumnje i skepsa u pozitivan ishod predstojećeg dijaloga u Vašingtonu. Procene ekonomskih geopolitičara skreću pažnju na četiri krupna posledična efekta koji bi trebalo eventualno da proizađu posle ovih razgovora. Prvi efekat vašingtonskog dijaloga će, procene su, sadržajno po svom rezultatu trasirati na planetarnom nivou godinu 2011. Drugi, političko-ekonomski efekat, predstavljaće napuštanje (što je mala verovatnoća da će se to i ostvariti) brojnih stranputica u koje je svet zapao u prvoj deceniji 21. veka. Treći, geostrateški će, usled isprepletanih interesa SAD i Kine, dovesti do približavanja ideja (što je pod velikim znakom pitanja) o „strateškom partnerstvu“ dve supersile. I, konačno, četvrti, vodiće makar i delimičnom rešavanju njihovih brojnih umnoženih bilateralnih problema.

Mislim da se definitivna realizacija gore navedena četiri političko-ekonomska i geostrateška posledična efekta može okarakterisati kao „nemoguća misija“ dve supersile i njihovih lidera, bez obzira na njihovu dobru volju, političku sposobnost i umešnost. Nerealna su i naglašeno optimistička očekivanja od samita u Vašingtonu iz više razloga, bez obzira na snagu uticaja na savremene domaće i svetske procese i svu moć, kako dva lidera tako i država koje oni vode. Činjenica je da su i Peking i Vašington svesni, i te kako, ograničenja, limita i mogućnosti šta se sve može postići prilikom predstojećeg dijaloga. Dokaz za to je i „sondaža terena“ preko prethodnica na veoma visokom nivou u cilju smirivanja neuralgičnih tačaka koje ozbiljno remete odnose SAD – Kina. Peking je kao „prethodnica“ od 10. do 14. januara posetio državni sekretar SAD za odbranu Robert Gejts, a Vašington MIP Kine Jang Deči.

Poslednji dijalog Hua i Obame u Pekingu 2009. takođe je mnogo obećavao. Hu je nakon prvog zvaničnog samita u Pekingu rekao da je dijalog sa Obamom „izveo partnerstvo Kine i SAD na bolji put“. Za razliku od njega, poruka Obame Pekingu, ali i ostalom delu sveta, te 2009. glasila je da će „odnosi SAD – Kina oblikovati 21. vek“. Sem ova dva zvanična susreta, prvog u Pekingu 2009. i predstojećeg u Vašingtonu, „vakuuma“ u kontaktima Obame i Hua takoreći da i nije bilo. Nezvaničnih susreta u međuvremenu bilo je više (u Kopenhagenu na samitu državnika o klimi, Torontu i Seulu sastanci G-20, na Ist Riveru u OUN, Indoneziji skup APEK-a, itd.) Održana su i dva samita (doduše bez učešća prvih lidera dve države) naizmenično u Vašingtonu i Pekingu na temu :“Strateško-ekonomskog dijaloga SAD i Kine“.

U skoro četiri decenije dugim državnim odnosima SAD – Kina takva učestalost susreta prvih ličnosti ove dve velike sile nije zabeležena. Kinezi za razliku od SAD više su mudro ćutali ne izjašnjavajući se i ne preduzimajući deo odgovornosti na sebe za buduće „oblikovanje svetskog poretka“. Konstantno su isticali da su zemlja u razvoju, bez obzira na činjenicu što su po ekonomskoj snazi dospeli na drugo mesto u svetu, iza SAD.

Suština odnosa SAD – Kina jeste da u međuvremenu nijedan globalni, a ni njihovi bilateralni međudržavni problemi, ne samo da nisu rešeni već su mnogi čak i multiplicirani. Primera radi podsetio bih samo na neka: – da je problem odnosa dolar – juan eskalirao do „valutnog rata“ dve supersile; – da su ekonomski savetnici Obame, među kojima ima i nobelovaca za ekonomiju, izjavili da nisu u stanju da zaustave dalji rast ogromnog trgovinskog deficita SAD prema Kini i da „Americi preti dužničko ropstvo“; – da je Kina „nezaustavljiva“, kako je pisao Vašington post, u kupovini obveznica SAD, te da je dug SAD prema Kini postao centralno pitanje ne samo ekonomije nego i politike; – da je obostrani protekcionizam podignut na još viši nivo; – da su carinske rampe i Kine i SAD (polu)spuštene za mnoge proizvode; – da se krenulo u rovovski rat za sirovine i energiju beskompromisnim osvajanjem novih tržišta; – da je Peking izjavio da „ne snosi krivicu“ zbog navodnog „otimanja“ firmi i radne snage iz SAD, i to one visokotehnološke za proizvodnju čipova i kompjuterskog softvera, za šta Kinu optužuju SAD; – da su SAD optužile Kinu da ova namerno zadržava isporuke retkih minerala koje SAD koriste za proizvodnju napredne tehnologije, poput vođenih raketa; – da SAD prave od Tajvana, koji je „neotuđiv deo kineske teritorije“, „najveći nosač aviona na Pacifiku“ prodajući mu oružje u 2010. u vrednosti od 6,4 milijarde dolara; – da je Kina oštro poručila SAD da ova „gleda svoja posla“ i da se „ne meša u njena unutrašnja pitanja“ kod slučaja dalaj-lame, Tibeta, Sinkjanga i dodele Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liu.

Prilikom prvog dijaloga u Pekingu 2009. formulisano „konstruktivno partnerstvo“ SAD – Kina, više puta bilo je na ispitu i ozbiljnim iskušenjima. Konstantno je osciliralo u širokom rasponu, da bi dospelo čak preko „uslovnog partnerstva“ – prema britanskom nedeljniku Ekonomist – do nivoa „strateškog nepoverenja“. Došlo se u fazu da se krajem 2010. kao jedan od primarnih i najvećih faktora rizika po svetsku političko-ekonomsku scenu u 2011. godini smatraju i američko-kineski odnosi. U nastupajućem transferu privredne moći Vašington nerado predaje štafetu nadolazećoj sili, Kini. Peking, sa svoje strane, promišljeno iz svojih razloga odbija štafetu koja sa sobom nosi i veće breme odgovornosti pred svetom. S pravom tvrdi da je još uvek zemlja u razvoju (ZUR), a da je „pitanje razvoja težak problem za Kinu na duži rok“.

Međutim, za razliku od ovakve kineske strategije na Zapadu je sve prisutnija teza o stvaranju „Grupe 2“. Neosporno je da su danas SAD prva sila sveta po političko-ekonomskoj i vojnoj moći. Kina je po ekonomskoj snazi, u drugoj polovini 2010. pretekla Japan i postala druga privredna sila, iza SAD. Zagovornici G-2 ukazuju na potrebu stvaranja – umesto nedelotvornih G-8 ili G-20, „Grupe 2“, koju bi činile SAD i Kina. Prema rečima profesora istorije na Harvardu Nila Fergusona, svetom će u prvim decenijama ovog veka „vladati čudan par“, Kina i Amerika. Ferguson je simbiozu tog dvojca koji će vladati svetom nazvao „Kimerika“. Kina ne prihvata, odnosno odbija ovakvo „srednje rešenje“ između posustalog američkog unitarizma i multipolarizma neravnomerno „raspoređenog“ na više centara odlučivanja. Svi su izgledi da će se u „drugoj rundi“ dijaloga SAD – Kina rešavanje brojnih problema pomeriti za kasnije. Biće dovoljno ako Obama postigne konsenzus sa Huom da postoji obostrano saglasje da će budući odnosi SAD – Kina i mir u svetu u velikoj meri zavisiti od toga kako će ove dve velike sile postepeno uklanjati brojne međusobne tenzije.

Autor je ekspert za Daleki istok