Foto FoNet Milica VučkovićNečastivi je u detaljima! Elem, u poslednjoj rečenici teksta „Nesporni stručnjak za umanjivanje srpskih žrtava“ (Danas, 24. april 2024) akademik Vasilije Đ. Krestić je zaključio: „Ovim odgovorom završavam svaku dalju raspravu s Veljkom Đurićem Mišinim!“ Ne prođoše dve nedelje a on se oglasi tekstom „Čista izmišljotina maštovitog Mišine“ (Danas, 8. maj 2024). Zadata reč? Moral?
Nije me zanimalo ni to što su reči upotrebljene u naslovu potvrdile njegov udbaško-dogmatski stil u raspravi sa neistomišljenikom!
Želeo sam da pročitam komentar na bilo koju moju tvrdnju, veoma važnih za našu raspravu i opštu javnu stvar.
Naročito sam čekao odgovor na ponudu da organizujemo raspravu o zatiranju Srpstva u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj u kojoj ću ja biti na jednoj strani a on i kompletno (njegovo privatno) Odeljenje istorijskih nauka SANU na drugoj.
Imao sam i dobar razlog jer se za tu raspravu najavila grupa povjesničara iz Zagreba (možda bi došao i dr Mato Artuković).
Od rasprave, međutim, nema ništa jer je sve otišlo u drugom pravcu – ka Goleš planini!
Vasilije Đ. Krestić se napregao da me diskvalifikuje jer sam u vremenskom određenju njegove odbrane doktorata upotrebio termin „onomad“ u značenju davno, za koji on tvrdi da je pogrešan.
Pročitavši njegove reči pomislih da sam pogrešio pa zaželeh da ga, kao vrsnog semantičara, upitam da li je trebalo da koristim termin „otoič“?
Ali, nečastivi mi nije dao mira pa uzeh da listam šta kažu ugledni filolozi Dragoljub Petrović (2015) i Ivan Klajn (2017) o rečci „onomad“!
I tamo nađoh potvrde da sam u pravu!!! Znači, klasičan primer manipulisanja i selektivnog navođenja samo korisnih činjenica (onako kako je određena Krestićeva pisanja okarakterisao njegov nekadašnji najbolji diplomac i magistrant Mato Artuković)!
Manipulativnost i prilagođavanje dnevnoj politici Krestić je pokazao u svojim radovima o nadbiskupu đakovačkom Josipu Juraju Štrosmajeru: u prvom je Štrosmajer Jugoslaven; u drugom Hrvat a u trećem Velikohrvat!!!
Kompletna Krestićeva reakcija na moj tekst svela se na potiranje tvrdnje o pravom imenovanju jednog istorijskog događaja iz 1868. godine!
Istoriografija, naročito mađarska, to je razjasnila u širem kontekstu! Istoričar Vasilije Đ. Krestić zna da je hrvatska srednjevekovna država propala 1102. godine i nestala sa istorijske pozornice (o tome je pisala Nada Klaić) a moderna proglašena tek 1991. godine.
U međuvremenu bile su dve (poludržavne) forme: jedna ustaška proglašena 10. travnja 1941. u Zagrebu pod imenom Nezavisna Država Hrvatska (o tome je pisao Bogdan Krizman) i druga komunistička pod imenom Narodna Republika Hrvatska proglašena prvim jugoslovenskim ustavom 29. januara 1946. godine (o tome je pisao Dušan Bilandžić).
Posle preuređenje habzburškog carstva 1867. godine na dva dela, država Ugarska je 1868. dala poluautonomni status svojoj pokrajini Hrvatskoj. Znači, Hrvatska nije bila u ravni sa Ugarskom pa nije mogla da sklopi hrvatsko-ugarsku nagodbu!
Nebitno je kako taj događaj imenuju brojni istoričari, naročito hrvatski.
Takvo imenovanje je samo jedan u nizu forsiranja značaja hrvatske istorije – koji su zastupali Jugoslaveni i komunisti!
Krestić je sebi u prilog mogao da navede i takozvanu ustašku enciklopediju i enciklopediju Jugoslavenskog leksikografskog zavoda!
Nije mi jasno zašto je preskočio jedno veoma važno ime! Reč je o ličnosti koja je i te kako zaslužna za njegovu karijeru: „Bez Vase Čubrilovića Vasilije Krestić bio bi izgubljeni srednjoškolski profesor istorije u panonskoj ravnici“!
Naime, Vaso Čubrilović je 1969. godine u Zagrebu na skupu povodom 50-godišnjice raspada Austrougarske i stvaranje južnoslovenske kraljevine 1918. u referatu „Istorijski osnovi nastanka Jugoslavije 1918“ (objavljen u: Odabrani istorijski radovi, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 570) naglasio da je reč o ugarsko-hrvatskoj nagodbi!
Da bi lakše shvatili pouzdanost i tačnost mnogih tvrdnji akademika Vasilija Đ. Krestića o pojedinim istorijskim događajima i ličnostima, trebalo bi se podsetiti i sledećeg slučaja: reč je o svedočenju Dragiše Gileta Đurića, visokog funkcionera i privrednika iz komunističkih vremena, o jednom kratkom razgovoru sa Vasilijem Đ. Krestićem:
„Na sahrani jednog mog prijatelja iz Novog Kneževca 1995. godine sreo sam Vasilija Krestića. Posle sahrane smo seli u kafanu i popili za pokoj duše. Vasilije je držao banku.
Govor je bio velikosrpski, četnički, ljotićevski, nedićevski… Ja nisam mogao da izdržim i dreknuo sam: Vi akademici ste velikosrbi i uvukli ste naš narod u ove nesreće. Deca nam ginu dok vi sedite ovde’.
On se okrenuo susedu i pitao ga ko sam ja. Nije znao za mene. Kada su mu rekli ko sam, skinuo je naočare, ufrlještio očima i rekao: ‘A vi ste Gile Đurić, najbolji prijatelj Ivana Stambolića. E, da vam kažem, vaš Ivan je antisrbin. A znate zašto? Jer je Ivan Stambolić vanbračni sin jedne naše žene i nemačkog komandanta Ivanjice. Ivan uopšte nije Stambolić. On je sin nemačkog SS oficira a onda je poturena priča da je od Stambolića.’
Ja sam rekao: ‘Alal vera tom Švabi! Ivan je rođen pet godina pre 1941. Taj Nemac je bio veliki dasa kada se probio u Ivanjicu pre nego je rat počeo’.
I nisam izdržao da ne dodam: ‘Sram vas bilo, i o istoriji znate isto koliko i o Ivanovom poreklu. To nas je dovelo dovde. Šta vam treba da za čoveka izmišljate tako nešto’.“
Bio je to kraj razgovora jer je akademik Vasilije Đ. Krestić ustao i otišao iz kafane. (Nema malih uloga: Razgovori Petra Lazića sa Dragišom Đurićem-Giletom, Agencija L, Beograd, 2002, str. 41!)
PS: Ovo nije poslednji deo mojih „razgovora ugodnih“ sa Vasilijem Đ. Krestićem – imam ja još tema koje podsećaju na (ne)slavnu prošlost crnog kontrolora istoriografije! Uzgred, o tim temama neće odlučivati državni sudovi već sud srpske istoriografije!
Autor je istoričar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
