U uslovima sveopšte štednje ministar spoljnih poslova objavio je nameru da u Crnoj Gori, ne navodeći njihov rang, otvori tri konzulata; da zatvaranjem Generalnog konzulata u Hrvatskoj sa sedištem u Rijeci oslobodi sredstva za otvaranje Generalnog konzulata u Kninu. Ministarstvo spoljnih poslova umiruje poreske obveznike uveravanjem da otvaranje novih konzulata ne podrazumeva uvećanje troškova jer se potrebna sredstva obezbeđuju zatvaranjem jedne ambasade i dva konzulata u svetu.
Prema izjavi ministra Jeremića, otvaranjem konzulata, odgovarajući na signale iz Crne Gore, Srbija želi da „izgradi nove institucionalne veze“ sa tom zemljom, o čemu crnogorski MIP u ovom trenutku nije želeo da se izjasni „zbog nedovoljno informacija“.
Što nije ni za čudo jer to je još jedan jednostran potez našeg MIP-a objavljen, kako izgleda, bez prethodnog usaglašavanja s inostranim partnerom. Otuda, verovatno, i nespremnost crnogorskog ministra spoljnih poslova Roćena da to komentariše.
Veličina zemlje, stanovništvo, broj naših državljana koji tamo žive, odnosno pripadnika srpske nacionalnosti u Crnoj Gori, što je uobičajeni kriterijum za otvaranje konzularnih misija, ne bi potvrdili ozbiljnu proveru te odluke, tako da i član vladajuće koalicije u Podgorici ocenjuje kao „neobično tražiti otvaranje tri konzulata na tako maloj teritoriji kakva je Crna Gora“.
Legitimno je pitanje motiva iza ove inicijative Beograda. Proširenjem mreže predstavništava može se manifestovati, ali ne i garantovati automatsko ostvarenje interesa za razvoj bilateralne i regionalne saradnje sa određenom zemljom. Osim toga ima i mnogo drugih mogućnosti, pa i uspostavljanjem direktne komunikacije nadležnih organa vlasti na svim nivoima, zaobilazeći birokratske barijere, kao što to rade Skandinavci i zemlje Beneluksa.
Ako se većželi poboljšanje našeg prisustva u CG, za početak bi bilo dovoljno otvoriti konzularnu kancelariju (u Herceg Novom, Budvi) koja bi kao deo ambasade opsluživala naše turiste, putnike, građane na privremenom radu u turizmu i sl. Međutim, i to podrazumeva bilateralni sporazum i saglasnost Crne Gore.
U samoj Crnoj Gori nema više naših državljana i građana srpske nacionalnosti nego, recimo, u Francuskoj, pa nije jasno zašto se govori o zatvaranju Konzulata u Lionu koji, pored ostalog, pruža širok spektar mogućnosti za saradnju na ekonomskom, kulturnom i obrazovnom planu. Šta bi, recimo, oko četrdeset hiljada građana poreklom iz Srbije radilo bez konzulata u Malmeu, jedinog u Švedskoj, koji obavlja više od polovine konzularnih poslova u toj zemlji?
Možda neće biti ozbiljne štete od zatvaranja Konzulata u Vukovaru, otvorenog u posebnim okolnostima kojih više nema, ali nije ponuđeno uverljivo objašnjenje o zatvaranju Generalnog konzulata u Rijeci, drugoj najvećoj luci na Jadranu, trgovačkom centru i značajnoj turističkoj destinaciji, sa značajnim brojem našeg življa u prijateljskom okruženju.
Zašto se, uporedo s uspešnom akcijom MSP prema nesvrstanim zemljama koja će se, nadajmo se, proširiti sa pitanja Kosova na razvoj uzajamno korisne bilateralne saradnje, zatvaraju ambasade u „zemljama trećeg sveta“? Zar ne treba uvažiti logiku i misliti na vreme posle svetske i naše krize?
Dugo vremena, još od raspada prethodne Jugoslavije, organizacija naše diplomatske službe bila je prva na udaru za štednju deviza, plaćala je ceh ishitrenim, iznuđenim odlukama, najčešće o zatvaranju diplomatsko-konzularnih predstavništava što se nepovoljno odrazilo na naše interese ali i na našu poziciju, pri njihovoj podeli. To nam je, kao i katastrofalna kadrovska politika iz tog vremena, nanelo velike štete i unazadilo nekada cenjenu diplomatiju, što bi vlada i MSP trebalo da imaju u vidu donoseći ovakve odluke.
Autor je član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
