Netačne niške zluradosti

Još krajem 2012. godine, na sednici Skupštine opštine Bela Palanka, usvojen je Program Centra za kulturu, u koji je, dobrim delom, posvećen proslavi Milanskog edikta. Zatim, u decembru 2012. godine, osnovan je i Inicijativni odbor za podizanje spomenika Nikiti Remezijanskom, jednoj od najznačajnijih ličnosti ranohrišćanske Evrope. Ove godine, zahvaljujući arheologu Zoranu Mitiću, Belopalančaninu inače, pronađen je u blizini Bele Palanke miljokaz imperatora Septimija Severa, poznatog i kao zaštitnika ranohrišćana. Taj značajan spomenik je, već, postavljen u centru Bele Palanke.

Pored ranohrišćanske bazilike, u kojoj je služio sveti Nikita, prvi episkop slovenskog porekla, a iz četvrtog veka naše ere, priprema se i izložbeni prostor za arheološki materijal iz vremena starog Rima, pa i vremena Milanskog edikta. Arheološka zbirka broji preko 1.000 eksponata koji su pronađeni na teritoriji Bele Palanke. Sve ovo znaju i oni iz Niša koji su vašoj saradnici Zorici Miladinović rekli da samo u Beloj Palanci neće biti održana nijedna manifestacija u okviru državne proslave Milanskog edikta.

A priča je stara. Prastara. Još od vremena Milanskog edikta traje rivalitet između Naisa (Niša) i Bele Palanke (Remezijane). I vaša saradnica ističe da je, po istorijskim izvorima, Licinije rođen u Remezijani. A Licinije je, kada je reč, bar, o Milanskom ediktu, možda, i važnija ličnost od samog cara Konstantina. Licinije je, naime, i pisao tekst Milanskog edikta, kao što je Nikita Remezijanski, svojim misionarskim radom, od Crnog mora do Egeja, učinio više za hrišćanstvo od pomenutog Konstantina, koji je samo predsedavao Nikejskom saboru i to, kao što bi se danas reklo, kao „moderator“. S obzirom da tada nije još primio hrišćansku veru. Ako je Konstantin za života uopšte i postao hrišćanin. Jer, postoje podaci da su mu, na samrtnoj postelji, poslednje reči bile „umirem pod Nepobedivim Suncem“.

Dakle, „Belopalančanin“ Licinije je autor teksta Milanskog edikta, a drugi Belopalančanin, episkop Nikita, učinio je, takođe, mnogo više od Nišlije Konstantina. E, to i današnji niški intelektualci teško podnose. A kolika je bila harizma Nikitina, govori i to da je kod rimskih papa uvek imao otvorena vrata. A vazda poslovični Mlečani su, čak, i njegove posmrtne ostatke ukrali i eno ih sada u staklenom sarkofagu u venecijanskoj crkvi Sant Nikolo de Mendikoli.

Nikitu bi da danas prisvoje i Piroćanci, ali i Bugari. Nišlije još nisu toliko drske da svojataju Nikitu. Ali su zato požurili da obaveste javnost preko Danasa da jedino Bela Palanka nije uključena u proslavu Milanskog edikta. Bajdvej, jedan Belopalančanin, dr Dragan Mitić, bio je inicijator za osnivanje Odbora za proslavu Milanskog edikta na Niškom univerzitetu. A mala belopalanačka varoš jedna je od najsiromašnijih opština u Srbiji, pored ostalog, i zbog surevnjivosti Niša, kako u komunistička tako i u postkomunistička vremena.

Naravno da su i Belopalančani krivi za svoj položaj u današnjoj Srbiji podležući decenijama zakonima „filozofije palanke“, a što je Radomir Konstantinović neponovljivo opisao. Bela Palanka je dotakla „dno života“. Ili će ostati tamo prikovana ili će se, uz pomoć Nikite Remezijanskog, konačno, uzdići iz letargije i siromaštva. Zato nemojmo Beloj Palanci odmagati ako joj već ne pomažemo i zlurado je prozivamo, pored svih socijalnih belopalanačkih muka, i za oglušivanje od proslave Milanskog edikta.

Autor je kolumnista NIN-a i predsednik Inicijativnog odbora za izgradnju spomenika Nikite Remezijanskog