Neviđeni izliv policijskog nasilja

Neretko su se tumači ove zverske policijske intervencije, bilo da su pristalice režima bilo da su njegovi kritičari, bavili pitanjem: ko je prvi počeo. Međutim, to pitanje je irelevantno. Taman i da je određeni broj protestanata prvi počeo da baca baklje ili neke druge stvari na policiju, to u situaciji kada se minimum 98% učesnika protesta ponašalo mirno, ne može biti opravdanje za ono što se desilo.

Naime, u tom slučaju policija je bila dužna da usmeri svoju intervenciju na tu grupu građana kako bi ih izolovala, a ne da neselektivno napadne sve okupljene građane, i one koji uopšte nisu mogli da vide šta se dešava pred Filozofskim fakultetom, izlažući ih najsurovijim oblicima torture: policijske marice su se čak zaletale u masu građana.

Sada je onima koji poseduju zdrav razum jasno da je policiji unapred naloženo da, bez obzira na sam razvoj događaja posle završetka zvaničnog dela protesta, izvrši totalni, neizdiferencirani brutalni napad na protestante kako bi se njima i onima koji su uživo gledali taj masakr „zaledila krv u žilama“, tako da im ubuduće ne padne na pamet da učestvuju u bilo kakvim demonstracijama.

Da ova varvarska i dugotrajna policijska operacija nije za cilj imala zavođenje reda i mira, već radikalno zastrašivanje građana, o tome svedoči i javno saopštenje MUP-a da postoje navodno pouzdani podaci da će protestanti frontalno napasti policijske snage, snimak na kojem se vidi ispaljivanje zelene i crvene strelice kojima se policiji signalizovalo da se pripremi za napad i da ga započne, ali i masovni dolazak policajaca iz čitave Srbije, zajedno sa oklopnim vozlima raznovrsnog tipa.

Bila je to noć divljačkog pendrečenja, ispaljivanja ogromnih količina suzavca obogaćenog specijalnim hemijskim supstancama, upotrebe šok-bombi, gumenih metaka, policijskog lova na svakog građanina, ne samo u okviru kampusa, već i na gotovo svim ulicama Novog Sada.

Noć strave i užasa koju je najbolje opisao bračni par iz Rume, pošto je našao spas na jednom parkingu. Taj par je na pitanje novinarke koja ih je videla i pitala za komentar, odgovorio, ne skrivajući vlastito uznemirenje, „ovo nema nigde u svetu“.

Posle ovog novosadskog masakra, naš suvereni diktator je, pokušavajući da nameštenim osmehom sakrije vlastitu ogromnu uznemirenost, slavodobitno ponovio svoju omiljenu mantru: „Niko ne može da pobedi državu i njene organe“.

U toj njegovoj izjavi upada u oči njegova težnja da stavi znak jednakosti između vlasti i države, hoteći da stvori utisak da je država to ugroženija, što je postojeća vlast ugorženija. To je stari staljinističko-nacistički trik da se svaka radikalnija kritika vlasti predstavi kao ugrožavanje same države, kako bi se u što većoj meri homogenizovao narod u procesu odbrane postojećeg režima.

Međutim, u našem slučaju, vrh režima suspendovao je samu suštinu države, suspendujući njen ustav. Stoga tragikomično deluju optužnice po kojima je izvestan broj protestanata navodno pokušao da sruši ustavni poredak. Naime, ustavni poredak Srbije ne može se rušiti, jer ga je upravo vrh ovoga režima odavno srušio.

Isto tako, valja reći da nijedan režim, na iole duži rok gledano, nije uspeo da pobedi građane koje objedinjuje samo jedan cilj: rušenje tiranskog režima. To najbolje ilustruje upravo sudbina Sovjetskog Saveza koji nije preživeo mobilizaciju ogromne većine članova društva koje nije objedinjavala nijedna ideološka orijentacija, već samo jedan cilj – rušenje režima koji je nasilno gušio svaki pokušaj ispoljavanja ideološkog pluralizma.

Već je očigledno da naš režim svojom zverskom torturom nad građanima Novog Sada i onima koji su u znak solidarnosti došli u taj grad nije uspeo da zaplaši ni stanovnike glavnog grada Vojvodine, ni studente i građane Srbije, jer plamen otpora tiranskom režimu ne da nije ugašen, već je postao još širi i nepokolebljiviji.

O tome ne svedoči samo veličanstveni studentski protest „Indeks je jači od pendreka“, već i veliki broj protesta koji su organizovali zborovi građana širom Srbije. SNS je, da bi ostavio privid utiska da je u konraofanzivi organizovao navodno spontane proteste građana protiv blokada, u nadi da će na medijima koji su pod njegovom kontrolom obaveštavati o njihovoj masovnosti.

Međutim, o krahu toga pokušaja najplastičnije svedoče događanja u Čačku, gde su Čačani onemogućili pozamašnoj koloni polupraznih autobusa da napusti ovaj grad. Time je vrh režima uhvaćen u laži jer je tvrdio da su demonstracije protiv blokada spontane. Ali, što je još važnije, time je nepobitno dokazano da gotovo nijedan Čačanin nije učestvovao u prorežimskim demonstracijama, te da režim nema nikakvo uporište u ovom gradu, tj. da je Čačak slobodan grad.

O potpunom debaklu prorežimskih mitinga svedoči i činjenica da je vrh režima morao da na svoje kontramitinge, zbog fizičkog deficita svojih pristalica, nasilno dovede i strane radnike iz Bangladeša i Kine koji ne govore ni srpski ni engleski, te nisu mogli ni znati gde se nalaze i zašto.

Tu je i činjenica da je oko 40.000 gledalaca na stadionu Rajko Mitić skandiralo protiv Vučića: on je očito potpuno izgubio podršku gotovo svih navijača u sferi sporta.

Uz sve ovo, treba istaći da će ubrzo u Novom Sadu doći do obnavljanja masovnih demonstracija, pri čemu je sasvim izvesno da Vučić više neće smeti da dođe u ovaj grad-žrtvu koji više nikada neće pognuti glavu pred svojim dželatima.

Ako se dosad rečeno uzme u obzir, očito je da vrh režima živi u iluziji da je moguće primenom varvarskih tortura nad vlastitim građanima vratiti Srbiju u vreme kada su njeni građani živeli u egzistencijalnoj jezi, strahu i drhtanju ispoljavajući pasivni podanički mentalitet i kada su verovali da je Vučić istinski patriota, spreman da podredi svoje lične interesima svoje otadžbine, posebno kada je reč o Kosovu.

No, u procesu svog oslobađanja od straha, koji je inicirao hrabri, istrajni i nepokolebljiv studentski pokret, građani su shvatili da imaju posla sa vrhom režima koji bi bez ikakve griže savesti žrtvovao čitavu Srbiju zarad vlastitog spasa, tj. opstanka na vlasti.

Zna se da su antički Atinjani tretirali varvare, koji su živeli van zidina polisa, tj. s one strane limesa, kao bića bez ikakve savesti koja se nisu pridržavala nikakvih pravila, ni običajnih ni zakonskih.

U Srbiji su varvari s ove strane limesa: oni su tu, među nama, vođeni neutaživom željom da arbitrarno vladaju našim životom i smrću. Ali njihovo vreme prolazi, proces samooslobađanja građana je nezaustaljiv. Da parafrazirm još jednom misao velikog Viktora Igoa: „Nema te vojske koja može pobediti ideju kojoj je došlo vreme“.

Autor je počasni predsednik Međunarodne filozofske škole Felix Romuliana

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.