Novi identitet ili stare aspiracije

Naravno, g. Panović će, verovatno, u mom komentaru naći elemente crnogorskog nacionalizma, dočim u svojim rečima neće videti ni trunku nečeg sličnog, sa drugačijim predznakom. Moj odgovor biće vrlo ličan, jer mislim da je to najbolji način da pokažem koliko je g. Panović u zabludi. Srećom, od mog dolaska na studije u Beograd, sedamdesetih godina prošlog veka, družio sam se sa mnogim ljudima koje dobro poznajemo i g. Panović i ja, a koji potiču sa područja Bajine Bašte i Užica, uključujući i jednog kolumnistu Danasa, Svetislava Basaru, što će umnogome i meni i njemu pomoći da proverimo tačnost izrečenog i razjasnimo pitanje tzv. „novog identiteta“! Za početak, razlozi mog dolaska u Beograd najmanje su bili opredeljeni identitetskim pitanjima i vrlo su prozaični. Naime, najvažniji razlog bio je moj „kalifornijski“ izgled koji je pravio problem u komunikaciji između mog oca i mene, budući da je moj otac u tadašnjoj, prilično konzervativnoj Crnoj Gori, uživao veliki ugled, pa je smatrao da ja svojim imidžom ne doprinosim tome. Sticaj je okolnosti što je moj brat tada već bio u Beogradu, pa nisam otišao da studiram u Zagreb!!!

Ovo navodim iz razloga da jesam, danas se ne bih bavio ovakvim besmislicama, jer se identitet Crnogoraca, sem pojedinih grupa u Crnoj Gori, dovodi u pitanje samo u Srbiji. Poput ove činjenice, g. Panović može sve što napišem provjeriti kod naših zajedničkih bajanobaštansko-užičkih prijatelja, naročito bajnobaštanskog pesnika, trenutno Kraljevčanina. U Beograd sam došao sa preko 300 albuma rock muzike, od kojih su mnogi bili rariteti i u Beogradu, poput prvih albuma Wishbone Ash, Van Der Graaf ili Gaintle Gianta. To navodim kao potvrdu da sam pripadao jednom pokretu kome je najmanje važno bilo ko je koje nacionalne pripadnosti. Javna je tajna da smo u Beogradu bolju komunikaciju imali sa onima koji su imali kongruentne stavove sa nama u Zagrebu, Ljubljani, Novom Sadu, nego sa sopstvenim okruženjem. Podsetiću na neka kultna mesta gde smo se okupljali, poput SKC-a, Filozofskog fakulteta, „Konja“, restorana „Zagreb“. Na tim mestima sam dobio svoju odrednicu u odnosu na moje imenjake – Sloba Crnogorac. Svoju nacionalnost sam doživljavao kao biološku činjenicu. Što može biti neko od oca Crnogorca i majke Crnogorke? Pritom mi moji roditelji nikad ne rekoše ni slovca o tome da pripadam bilo kom identitetu nego crnogorskom! Ni oni ni moje babe i đedovi (svoje đedove ne mogu zvati dede, nije mi prirodno). I ne samo to, za vreme mog odrastanja i školovanja u Crnoj Gori niko mi ne reče bilo što o nekom srpskom identitetu. U školi smo pretežno koristili udžbenike štampane u Beogradu, pa ni u njima ne beše ništa o tome. Niko mi od mojih drugova u kraju, u školi, ne reče ništa o svojim srpskim korenima!? Na ekskurzijama smo, pored „Jedan groš“, „Plime“, pevali „Ko ne voli Crnogorca …“!

Mnogi od onih što su se drali pevajući ovu poslednju, danas užareno pričaju o svom celoživotnom srpstvu, o tome kako nikad nisu verovali u „Darvinove gluposti da je čovek postao od majmuna“ i sijaset novina koje otkrivam o njima posle skoro četrdeset godina! Slično je i sa mojim odlaskom u Beograd. Ni u snu nisam mogao predvideti da sam otišao u sredinu u kojoj ću se jednog dana boriti da budem ono što biološki jesam. Što je najžalosnije – i ta sredina, u tom vremenu, bila je daleko od ambicija da mi to pravo uskraćuje. Do pojave Slobodana Miloševića, niko mi nikad nije spomenuo ovo što je g. Panović izgovorio u navedenom citatu. Sećam se samo da je moj tast 1981. g, kada je saznao da će njegova kćerka postati moja supruga, rekao nešto u stilu meni je važno samo da si Srbin, na šta je dobio moj odgovor da ja nisam Srbin već Crnogorac. Na njegovo „meni je to isto“, dobio je odgovor „meni nije“. Toliko o stvaranju „novih identiteta“! Imam nešto više godina nego g. Panović, do svoje dvadesete godine sam živeo u Crnoj Gori, mislim da je preambiciozno od g. Panovića da meni objašnjava moj identitet. Već sam pisao u Danasu da će srpska nacija krenuti ka usponu onog trenutka kad Crnogorce prihvati kao sebi ravnu naciju i kad prestane da ih svojata, negira, krivotvori im istoriju. To će biti dobar znak da se odrekla ambicija koje su je dovele u konflikt sa svima u okruženju. Ne mogu transcendentalne stvari i samo jedan period u istoriji Crne Gore, malo duži od moje životne dobi, određivati celokupnu istoriju i karakter crnogorske nacije. Takođe je besmislica današnje vreme transponovati u prošlost, ili obratno, i na osnovu toga izvlačiti zaključke. Najžalosnije će biti ako neko meni bude pripisao nacionalizam, jer je očigledno da se nisam bavio nijednom drugom nacijom sem svojom. Ako je biti ono što nacionalno jesi nacionalizam, aferim!