Savremena Evropa ponovo postavlja pitanja za koja se pre dvadesetak godina mislilo da su zauvek rešena i da je pronađen „najbolji od svih svetova“. Komunizam u Istočnoj Evropi bio je definitivno mrtav, liberalni model ekonomije i privrede doživljavao je puni procvat, postignuta je opšta saglasnost oko najvažnijih strateških pitanja, bivše realsocijalističke države su samo trebale da pređu put evroatlantskih integracija i da zakorače među „srećne i prosperitetne“.
Međutim, ekonomska kriza, kojoj se ne nazire kraj, otvorila je pitanja oko kojih se spore intelektualci i političari, a zbog kojih narod demonstrira na ulicama i bije se sa policijom. Suštinsko pitanje koje još stoji bez odgovora jeste da li je izraz „ekonomska kriza“ samo eufemizam za duboku sistemsku krizu postojećeg političkog i ekonomskog modela?
Srbija već dve i po decenije stoji izolovana od svih evropskih tokova, tako da pitanje ekonomskog i političkog modela putem koga možemo rešiti razarajuće političke i ekonomske suprotnosti u našoj zemlji niko ne postavlja. Iskreno govoreći, ta pitanja i nemaju gde da se postave, pošto u državi ne postoje ozbiljne institucije koje bi se ovim pitanjima mogle pozabaviti, niti postoje efikasni državni mehanizmi da se rešenja, ako kojim čudom do njih dođemo, sprovedu u delo.
Devedesete godine prošloga veka, koje su bile jedno od najprosperitetnijih razdoblja u evropskoj istoriji, mi smo proveli u „međuplemenskim“ ratovima, a period posle „demokratskih promena“ gledajući besomučnu pljačku. Kada su donacije presahle, strašno smo se razočarali u „evropske vrednosti“ i sada bauljamo tražeći „alternative“ na istoku u savezništvu sa Kirgistanom, Tadžikistanom i drugim ruskim saveznicima. A haške sumanute presude došle su kao poručene! Magle o četiri stuba spoljne politike i pomoći koja treba da nam stigne odnekud, potpuno su ubile svaku mogućnost da se u Srbiji povede ozbiljna rasprava o jednom drugačijem tipu društva od ovoga, čija nam disfunkcionalnost stvara toliko problema.
Izjava aktuelnog predsednika da će se Srbija otvoriti prema svima, „pa neka se ovde takmiče ko će više da nam pomogne“, strašno me je uplašila. Više od te izjave prepalo me je što ona nikog drugog nije uplašila i što svi smatraju da nije čudno to što država od oko sedam miliona stanovnika, sa ogromnim obradivim površinama, izdašnim izvorima pitke vode, umerenom klimom na idealnoj geografskoj poziciji, koju pritom nisu pogodile katastrofalne poplave, zemljotresi ili epidemije, a od poslednjeg rata prošlo je već četrnaest godina, čeka ko će više da joj pomogne!
Novi manifest za novi socijalizam je izraz potrebe da se najvažnija pitanja kojima se bavi savremena Evropa napokon postave i u našoj zemlji i da se o njima povede ozbiljna rasprava. Pitanje u kom pravcu ide Evropa za Srbiju je mnogo važnije nego što se to može zaključiti iz izjava naših intelektualaca i političke elite. Srbija će postati deo političke Evrope, na ovaj ili onaj način, u ovom ili onom obliku. To je neminovnost. Ključno pitanje za sve nas jeste da li ćemo deo Evrope postati kao subjekt ili kao objekt. Od odgovora na to pitanje zavisi sudbina ovog naroda. Mi iz PRS-a, kao i većina evropskih intelektualaca, smatramo da će postojeći ekonomski i politički model u Evropi doživeti slom, da on više ne daje dobre rezultate, proizvodi krizu i dovodi do ozbiljnih sukoba i raslojavanja u evropskim društvima.
Šta mi radimo za to vreme? „Proevropski političari“ pripremaju Srbiju da uđe u EU, koja je postojala pre petnaest godina, kao da kriza ne postoji. U tome im pomaže i kratkovida briselska birokratija, kojoj kao da još niko nije javio šta se dešava na ulicama evropskih prestonica. Sve što se do sada radilo u oblasti ekonomije da bi se „ispunili evropski standardi“ dovelo je do katastrofe. Idolatrija privatizacije i surovog kapitalističkog modela prvobitne akumulacije kapitala dovela je do pljačke neviđenih razmera i do potpunog razaranja raslojavanja srpskog društva. U oblasti vladavine prava i stvaranja državnih institucija reforme su fingirane, tako da smo kao rezultat dobili razorenu ekonomiju, devastiranu državu, raslojeno i dezorijentisano društvo. „PatriJotski“ političari za to vreme šire teorije zavere i ubeđuju nas da je Evropa kriva za stanje u kome se nalazimo, kao da i oni nisu bili učesnici pljačke. Razaraju veru u vrednosti savremene civilizacije, stvarajući društvenu klimu u kojoj je fašizam moguć.
Novi manifest za novi socijalizam ponudili smo srpskom društvu kao program onoga što Srbija mora i može da uradi. Kao prvo, moramo doneti novi demokratski ustav, kao novi narodni ugovor, koji će omogućiti istinsku demokratiju i stvoriti snažne državne institucije. Bez ozbiljne socijalne države Srbija nema nikakvu šansu da se izvuče iz višedecenijske krize. Građanima Srbije moramo omogućiti ekonomsku slobodu, i pored upravljanja javnim poslovima građani moraju učestvovati i u upravljanju preduzećima, ne na osnovu samoupravnih prava koja smo imali nekada, već na temelju udela u vlasništvu, što se u skandinavskim zemljama pokazalo kao dobar model. To podrazumeva veoma oštre rezove, odlučnu borbu protiv organizovanog kriminala, zbog koje su mi u kampanji zamerali oni kojima su sada usta puna te iste borbe, kako bi se omogućila nova restitucija i vraćanje svega opljačkanog u prethodnih dve decenije.
Kada govorimo o društvenim promenama i napretku, moramo promeniti diskurs. Logika kapitala nametnula nam je ozbiljnu predrasudu da o svemu razmišljamo u vulgarnim ekonomskim terminima. Tendencija izbegavanja moralnih obzira i svođenja svega na profit društvo nužno vodi u propast, jer radnike demotiviše, smanjuje se proizvodnja i, što je najopasnije, proizvode se socijalne bombe, koje će pre ili kasnije dovesti do razaranja društva. Novi manifest za novi socijalizam jeste program kojim se takav scenario može izbeći.
Autor je predsednik Partije radnika i seljaka
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
