Novi radari – igra mačke i miša

Preventivne mere se donose pre početka nekakvog procesa rada da bi se njima predupredile moguće neželjene pojave u njegovom toku ili na njegovom kraju, dok korektivne mere služe da umanje štetu koja je nekakvim procesom nastala ili da eliminišu uzrok njenog pojavljivanja.

Shodno ovome, u procesu kontrole poštovanja saobraćajnih propisa od strane saobraćajne policije novi radari bi trebali da budu svrstani u grupu korektivnih mera. Kada već saobraćajna policija ne uspeva da zauzda i obuzda neobuzdane vozače godinama u nazad, a ono da ih bar propisno kažnjava za nepoštovanje saobraćajnih propisa. Iako bi i najvećem laiku ova prethodna rečenica na prvi mah zvučala potpuno logično i smisleno, malo ozbiljnijom analizom prostih i jednostavnih činjenica stvari poprimaju sasvim drugačije obrise.

Najveći problem sa saobraćajem u Srbiji, trenutno, je problem sa njegovim zagušenjem u našem glavnom gradu. I to je nešto što se prvo mora rešavati i što bi moralo da ima prioritet, pa onda sve drugo i sve ostalo. Iako statistika o broju poginulih i povređenih, i obim materijalne štete u saobraćajnim nesrećama na putevima naše države deluje zaista frapantno, nijedan problem u ovoj oblasti se ne može izolovati sam za sebe i kao takav posmatrati, odnosno rešavati.

Upravo zato što su uzroci za ignorisanje pravila pristojne i bezbedne vožnje potpuno jednaki bilo da je reč o vožnji prestonim gradom ili van njega.

Nabavka novih radara je ponajpre dokaz da saobraćajna policija ne samo da nema rešenje za bahatu i nasilničku vožnju pojedinaca, već i da očigledno ne razume da su u radu na povećanju bezbednosti saobraćaja najvažnije – analitičnost i sistematičnost!

Prvi utisak je da je nabavka i postavljanje ovih tzv. „super radara“ jedno najobičnije „ad hoc“ rešenje koje deluje da je više rezultat nasumične pretrage interneta za nečim takvim, nego li rezultat kakve ozbiljne studije i opservacije mogućih rešenja za aktuelne saobraćajne probleme.

Već na prvi pogled jasno je da je najveći nedostatak ovih radara što ne zaustavljaju nikoga. Štaviše, tako se i predstavljaju javnosti kao da im je to najvažnija osobina. Ne samo što ne zaustavljaju nikoga, nego očigledno da nemaju ni mogućnost prepoznavanja vozača pod dejstvom alkohola ili opijata.

To dalje znači da nisu u mogućnosti ni da preduprede saobraćajnu nesreću poput one koje se dogodila krajem oktobra meseca prošle godine na Novom Beogradu, kada je troje članova jedne porodice u trenu izgubilo život, jer je na njih naletelo drugo vozilo pri suludoj i sumanutoj brzini.

Da li bi ovi radari nešto promenili ili možda sprečili ovaj zločin da su pre njega bili postavljeni na ulice i drumove i pušteni u rad? Nekako se čini da kod ovih ekstremnih saobraćajnih prekršaja jedna patrola saobraćajne policije ispred kakve kafane u dockan čas vredi više nego svi radari zajedno koje MUP ima u planu da nabavi.

Elem, nabavkom ovih pomagala za regulisanje saobraćaja i povećanja njegove bezbednosti, saobraćajna policija je svima jasno stavila do znanja da su po njenom shvatanju stvari isključivi krivci za nepoštovanje saobraćajnih propisa vozači motornih vozila.

Iz razloga što ovi radari ne uzimaju u obzir ni pešake, ni bicikliste, ni vozače trotineta, motocikala, traktora ili kombajna, ni stanje drumova, ni rad putarskih preduzeća, ni osvetljenost pešačkih prelaza, niti bilo koji drugi faktor saobraćaja osim vozača motornih vozila! Izgleda da su oni unapred odabrana grupa koja će na sebe primiti svu krivicu za sve što je loše u saobraćaju.

Spisak mesta na kojima će nepokretni radari biti postavljeni je već objavljen. Imajući u vidu mentalitet naših vozača i njihovu neutaživu potrebu da se nadmudruju sa zakonima i onima koji su zaduženi za njihovo sprovođenje, najverovatnije da će se mesta njihovog postavljanja unapred pamtiti kako bi se pored njih prolazilo krotko i smireno, a onda nastavljalo i uobičajeno i naviknuto.

Možda će biti izvesnih problema sa uočavanjem pokretnih radara i baš zbog toga oni možda budu daleko uspešniji u detektovanju prestupnika od statičnih primeraka, ali sve to zajedno prilično liči na nekakvo međusobno nadmudrivanje i igru mačke i miša između saobraćajne policije i vozača.

Na jednoj strani policija koja trpi pritisak javnosti zbog katastrofalne situacije u saobraćaju i koja pokušava da na bilo koji način uradi nešto funkcionalno i time smanji stopu smrtnosti na srpskim drumovima i bahatih vozača, na drugoj strani, koji su odavno shvatili da policija niti ažurno obavlja svoj posao, niti ima dovoljno ljudi za takvu stvar.

Deluje da je našim „saobraćajcima“ lakše i milije da bilo kako rade osim da na jedan principijelan i proceduralan način nađu rešenje za saobraćajni haos koji vlada i na putevima naše države i na ulicama našeg glavnog grada. A, u njemu živi čitava trećina srpske populacije u Srbiji!

Ono što posebno deluje nejasno i istovremeno vrlo intrigantno jeste pitanje kako će se novi radari odnositi prema mogućim sabotažama njihove ispravnosti?

Jer, toliko je očigledno da jedna obična prekrivka može da ima ozbiljnog uticaja na njihovu funkcionalnost, da jedna najobičnija nalepnica može ostvariti isti efekat, da sprej sa bojom ili kakvom drugom hemikalijom već predstavlja nerešiv problem, dok osetljivost na spoljno oštećenje tvrdim predmetom ne vredi ni pominjati.

Ukoliko kablovi za napajanje ne budu propisno zaštićeni, vrlo je verovatno da će ovi radari biti više „van stroja“ nego u radu. Ako, uopšte, ostanu da stoje na mestima na kojima su i postavljeni. Naravno, želja svakog normalnog čoveka bi trebala da bude da ovi radari rade „punom parom“ i da zaista doprinesu poboljšanju bezbednosti u saobraćaju, ali se jedna pretpostavka zaista nameće sama po sebi, a to je da je studija opravdanosti njihove nabavke ili preskočena ili urađena napamet.

Što bi se po onoj narodnoj poslovici reklo „ko o čemu – baba o uštipcima“ te, tako i naša saobraćajna policija uporno insistira na (drakonskim) novčanim kaznama za saobraćajne prekršaje. Kao da je želja da se MUP pretvori u „d.o.o.“ i postane kakvo profitabilno preduzeće, umesto da smanjuje broj poginulih i povređenih u saobraćaju.

Jednostavno, mora se probati sa nekim novim i drugačijim pristupom problemu bahate vožnje, a ne samo tvrdoglavo pretiti visokim novčanim kaznama. Jer, kako rastu kazne raste i nepoverenje građana u policiju. Ako na to dodamo i aktuelne političke događaje gde je ta ista policija bespotrebno navukla bes svojih sunarodnika na sebe, onda zaista biva jasnije zašto saradnja između nje i državljana Republike Srbije već duže vreme izgleda potpuno iluzorno.

Bez obzira šta Zakon o policiji kaže i bez obzira šta Zakon o osnovama bezbednosti saobraćaja definiše kao opseg radnih zadataka srpske policije, prevencija nasilja i nasilničkog ponašanja za volanom kao i prevencija nepoštovanja saobraćajnih propisa i te kako spadaju u delokrug njenog rada. S tim što su za sprovođenje prevencije potrebne – preventivne mere, a pomenuti radari nikako ne spadaju u njih. U ove mere ubrajamo, na prvom mestu, obuku kandidata u auto-školama, a zatim i rad putarskih preduzeća, stanje kolovozne površine, vertikalna i horizontalna signalizacija na njima, redovne kontrole poštovanja saobraćajnih propisa, stanje i funkcionalnost pružnih prelaza itd.

No, bilo kako bilo, jedna stvar je već sada sasvim jasna, a to je da se neće dugo čekati na prve rezultate rada „super radara“. Verovatno da ćemo već do Đurđevdana znati kolika je korist od njih i kakvi efekti se njima mogu postići. Samo što i dalje ostaje nejasno ko će zaustavljati i isključivati iz saobraćaja sve one „gospodare drumova“ kada iz kafanskog ambijenta izađu zajapurenog lica i pred sobom namah „ugledaju“ pistu, a ne drum?

Autor je diplomirani mašinski inženjer

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.