O „doslednoj“ odbrani Kosova

Mnogo država priznalo je nezavisnost Kosova. Priznaće ih još posle odluke Međunarodnog suda pravde. Šta znači da nam je Kosovo „oteto“? Kako je Srbija došla do Kosova i kako ga je izgubila?

Za vladavine Osmanlija kristalizovao se srpsko-albanski spor oko toga kome pripada Kosovo. Obnovljena srpska država smatra da je Kosovo, pet vekova ranije, bilo u sklopu srpske države i da treba ponovo da bude u njoj. Ignorisala se činjenica da je srpska srednjovekovna država bila država ne samo Srba i da se za pet vekova bitno izmenila etnička struktura Kosova. Albanci teže stvaranju nezavisne albanske države u čijem sastavu – smatrali su – treba da bude i Kosovo zbog pretežno albanskog stanovništva. Ignorisalo se da je Kosovo, u jednom periodu, ne samo bilo centar srpske srednjovekovne države, da su tamo ostali značajni kulturno-istorijski spomenici, a da je ostalo i Srba u značajnom broju. Taj spor nije mogao da se reši za vreme Osmanlija.

Srpska vojska ga 1912. godine rešava – oružjem. Pokazalo se da je to rešenje bilo neracionalno i kratkoročno. Prema Albancima se sprovodi specifična diskriminacija pa i represija. Napetosti rastu i čitav period prve Jugoslavije prošao je u njima.

U „drugoj Jugoslaviji“ ima više razumevanja za političko rešenje ovog problema. Prave ideje, ipak, ni ovde nije bilo. Eskalacija sukoba traje, a u uslovima raspada SFRJ problem se internacionalizuje. Dolazi do radikalizacije Albanaca, pojave Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i svega što se drastično iskazuje početkom 1998. godine.

Na pobunjeničku i nesumnjivo terorističku aktivnost snaga OVK, srpska politika odgovara robustnim akcijama snaga bezbednosti i vojske, sa posledicama koje će brzo nastati u SRJ, a i na međunarodnom planu. Nedostaju napori da se sa umerenim Albancima otvori politički dijalog kako bi se stvorila diferencijacija među Albancima u odnosu na terorističke metode ostvarivanja političkih ciljeva. Time bi se mogla obezbediti određena mera razumevanja, ako ne i naklonosti, međunarodne zajednice.

Odlaganje srpskih vlasti da pribegnu političkom rešavanju kosovske krize učvršćivalo je određene krugove na Zapadu u uverenju da Srbija i ne namerava da rešava ovo pitanje. To vodi radikalizaciji stanja na Kosovu, masovnom vezivanju Albanaca za OVK i uznemiravanju međunarodne zajednice. To je pružilo i prostor za intervenciju SAD, odnosno NATO-a marta 1999, bez odobrenja Saveta bezbednosti. Kosovo postaje protektorat, a SRJ faktički gubi suverenitet nad tom teritorijom.

Sve rečeno daje osnova za tešku, ali i tačnu ocenu. Od 1912. godine politika Srbije – kao samostalne države, u okviru Jugoslavije, SFRJ ili SRJ – nije umela adekvatno da se nosi sa ovim problemom. To je moralo da se odrazi i na Albance na Kosovu i na međunarodnu zajednicu.

U aktuelnoj situaciji Srbija se suočava sa voljom Albanaca na Kosovu za nezavisnošću. Šta bi Srbija mogla da učini da joj međunarodna zajednica vrati suverenitet nad Kosovom? Realno govoreći – ne bi mogla da ga koristi. Drugo je pitanje – da li je međunarodna zajednica trebalo da prikladnije postupi kako bi Srbija sačuvala određeni nivo sopstvenog dostojanstva. Da li je i Srbija preduzimala potrebne napore da se dođe do takvog rešenja?

Sada Srbiji ostaje mali prostor za sporazum kojim bi obezbedila vitalne interese Srba koji ostanu na Kosovu i zaštitu svojih kulturno-istorijskih spomenika. I to je – čini se – sve. Integracija ovih područja u Evropsku uniju daje izglede za saradnju Srba i Albanaca i normalni ljudski suživot. To je osnovno što Srbija treba da čini u 2010. godini.

Autor je pravnik iz Beograda