O komarcima i politici

A sada da vidimo kako su se lokalne vlasti uhvatile u koštac sa rojevima krvopija koje zagorčavaju život stanovnicima drugog po veličini grada u Srbiji. I zašto niko, bar dosad, nije snosio nikakve posledice što posao nije obavljen kako treba.

U svakoj dobro uređenoj državi suzbijanje komaraca je stručno i tehničko, a ne političko pitanje. E, ali u Srbiji nije tako. Ovde su čak i rutinski komunalni poslovi pod kontrolom političkih stranaka. Obavljaju ih, po pravilu, politički ili rođački podobni „kadrovi“, a ne sposobni stručnjaci. Novi Sad u tom pogledu nije nikakav izuzetak. Naprotiv.

Ogroman broj komaraca je posledica nestručne i neprimerene organizacije u njihovom suzbijanju – tvrde eksperti za ove insekte na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Oni su u pismu gradonačelniku Igoru Pavličiću, koje su preneli lokalni mediji, optužili nadležnu službu u Zavodu za izgradnju grada ( ZIG ) za čitav niz grubih grešaka u organizaciji posla. Pre svega zbog toga što nisu koristili usluge specijalizovanih stručnjaka za komarce sa ovog fakulteta.

I šta se potom dogodilo? Praktično – ništa. Komarci i dalje suvereno vladaju gradom.

Da je onako kako bi trebalo da bude, najpre bi u ZIG-u nekog pozvali na odgovornost i preduzeli nešto delotvorno. Ako to ne bi urodilo plodom, gradska vlada bi utvrdila šta se događa u njenom komunalnom preduzeću i gledala da što pre stvari dovede u red. Ukoliko bi zatajila i ona, na scenu bi stupila gradska skupština kao najviša u hijerarhiji lokalne vlasti.

E sad, ako ni sve to ne bi pomoglo – građani bi na narednim lokalnim izborima kaznili svoje „gradske oce“. Na vlast bi doveli sposobnije i odgovornije.

To, međutim, u ovim krajevima ne mora da znači i gubitak vlasti ili uskraćivanje sinekure za poražene na izborima. Mogu čak i da avanzuju. Ima takvih primera, i to mnogo.

Kada su Šešeljevi radikali, predvođeni bivšom gradonačelnicom Novog Sada Majom Gojković, svojevremeno smenili s vlasti koaliciju predvođenu Demokratskom strankom i Ligom socijaldemokrata Vojvodine, poražena družina je bila „kažnjena“ tako što je svoje kadrove bukvalno preselila nekoliko stotina metara dalje – u Skupštinu i Vladu Vojvodine. Jer, tamo su ostali na vlasti.

Na sledećim izborima oteraše radikale, i eto njih opet u gradskoj vlasti. Prema tome, kakva kazna birača, kakvi bakrači.

Prilikom „selidbe“ iz opštinske u pokrajinske organe vlasti i nazad sve je bilo legalno. Druga je stvar da li je bilo moralno. Ovde je „moralni kompas“ odavno izgubljen.

I kad smo već kod morala, valja imati na umu da je etičko ponašanje, prema filozofskoj tradiciji utemeljenoj još u antici sa Sokratom, Platonom i Aristotelom, istovremeno i najracionalnije. To etiku čini veoma značajnom u svim ljudskim delatnostima, pa se u dobro uređenim državama pošteno ponašanje nagrađuje, a nepošteno obeshrabruje i kažnjava. Zato je u njima, po pravilu, razvijena demokratija i efikasna privreda.

U Srbiji šef države, koji je istovremeno i predsednik vladajuće stranke, a to znači najmoćniji čovek u zemlji – bar formalno – javno nudi prodaju indulgencija ovdašnjim tajkunima. Korupcija vlada svuda, uključujući tu i sve tri grane vlasti: zakonodavu, izvršnu i sudsku. Mediji, koji u dobro uređenoj državi liberalne demokratije kao psi čuvari neumorno motre na funkcionisanje pomenute tri grane vlasti, ovde su, sem časnih izuzetaka, korumpirani novcem i privilegijama političkih stranaka i tajkuna.

Moralna kriza u ovoj nesrećnoj zemlji je, bez sumnje, glavni generator i političkog i ekonomskog sunovrata. Zato takva država – kao što to pokazuje ova „studija slučaja“ ne može da izađe na kraj čak ni sa – komarcima.

Autor je novinar iz Novog Sada