O pokojnicima sve najgore

 U Srbiji o živima i moćnima volimo da govorimo sve najbolje, a o pokojnicima, makar se radilo samo o ljudima koji su politički mrtvi, sve najgore – suprotno od onoga kako sugeriše stara poslovica i elementarna pristojnost.

Tako su za vreme Miloševićeve vlasti samo izuzetno hrabri pojedinci progovarali kritički o njegovom režimu, ne strahujući od bengalskog tigra i njegovog čopora, da bi se po njegovom padu i poslednja šuša bacala kamenom na čitavo „miloševićevsko nasleđe“, prepoznavajući u njemu uzrok vaskolikih nevolja voljene Srbijice. Taj nedostatak mere u udvorištvu, za nečije moći, kao i u kritici, kad nastupi nemoćdotičnoga, svedoči o političkom mentalitetu koji voli da ide sa pobednicima i da se po svaku cenu uz njih šlepuje. Stoga ostaje tužna činjenica da nam nedostaje razvijena politička kultura, koja bi građane učinila karakternim pred vlašću upravo kada je najjača, kao i pristojnim kada ta vlast više nije u punoj snazi, te tako više ne bismo vadili zube mrtvome vuku.

E sada, reći će neko, to ne postoji nigde, te je svuda vlast vlast, a „pučina“ je svuda „stoka grdna“, kao što reče Njegoš. I svuda se vlast bespogovorno sluša, i svuda se ta ista vlast iskreno mrzi kada jednom zglajzne – baš onako kako su Staljinovi aparatčici, prema nekim izvorima, siktali na njegov sveže izdahnuli leš, jednako kao što su mu ljubili ruku dok je bio živ. No, neće biti da je baš svugde prisutan „rajinski mentalitet“, da se okoristimo sintagmom koju je patentirao Jovan Cvijić. Tako je, na primer, na britanskom ostrvu većdugo prisutan mentalitet shodno kojemu ne samo da nije pristojno da se o odlazećem premijeru govori rđavo, većje to znak i vrhunskog prostaštva, jednako kao što je znak istog prostaštva to kada se nekome ko je na vrhuncu moći podilazi i ulizuje. No, nismo mi Englezi, većsmo samo „puste duše balkanske“, pa volimo da svakog bivšeg još više zakopamo, kao i da svakom sadašnjem još nežnije tepamo, previđajući jednostavnu činjenicu da će i sadašnji jednom biti bivši, a da će naše tepanje ostati večno svedočanstvo jednog labilnog karaktera, bez obzira da li je rečo pojedincima ili o narodima.

Tako je u poslednje vreme postalo veoma popularno da se kritikuje, davno razvlašćeni, Vojislav Koštunica i da mu se broje greške i propusti, i to, gle čuda, baš od strane onih koji su nas, donedavno, ubeđivali da se radi o državniku nacionalnog formata. Kao da mu ne mogu oprostiti što je mirno otišao sa vlasti i ostavio ih da se sami bore protiv nepravdi novog svetskog poretka. A upravo je miran odlazak sa vlasti i „vraćanje mandata narodu“ ono po čemu će ostati upamćen ovaj nesuđeni nacionalni vožd, jer se kod nas veoma retko dešavalo da neko sa vlasti ode bez lomljave. Koštunici to mogu priznati čak i oni koji su ga kritikovali kada je bio na vrhuncima moći i donosio jedan klimav ustav, poput autora ovoga članka. No, u svemu ovome nije bitan Koštunica, kao ni njegovi nekadašnji fanovi, a današnji kritičari, većje bitna pouka za sve naše javne delatnike, a pogotovo za Tadića danas, da se od laskanja ne živi i da se od njega ne pravi rezultat, te da su mu mnogo značajniji oni koji ga razložno kritikuju, poput Dinkića, nego oni koji ga samo tapšu po ramenu, poput gomile novopečenih fanova.

Kada su Mila Đukanovića pitali po Miloševićevoj smrti da kaže koju rečo pokojniku, on je odvratio da je o njemu sve rekao kada je ovaj bio na vrhuncu moći, usred njihove međusobne borbe, te da nema potrebe da sada o pokojniku govori bilo šta loše. Možda se Milo pravio Englez, ali je uspeo da tim gestom pobudi respekt čak i kod onih koji se ne slažu s njegovom politikom. Jer nije bitno da se ljudi slažu, bitno je da se poštuju. To je ona lekcija koju su pametnije nacije naučile odavno, za razliku od nas kojima nije teško da se stalno slažemo, a da pri tome ne poštujemo bilo koga.