Obama i kraj ratova

Zadatak će sada biti da se uspostavi ravnoteža između potrebe za odgovornim vojnim povlačenjima u Iraku i Avganistanu i odgovornog intenziviranja aktivnosti u istočnoj Aziji. A to podrazumeva otklanjanje bojazni da se SAD pripremaju za sukob s Kinom.

Obamina odluka da se okončaju razgovori s Vladom Iraka o novom sporazumu u vezi s tamošnjim statusom američkih snaga znači da ovi vojnici nakon osam godina konačno dolaze kući (verovatno na vreme za Božić). Od kada dometi američke politike prevazilaze obale Okeana, Obamina odluka je pozdravljena povicima omalovažavanja onih koji tvrde da nije „posvećen“ iračkom poduhvatu i da nekako ne daje sve od sebe da tamo zadrži vojnike. Nema veze što je potpredsednik SAD Džo Bajden, glavni pregovarač, više putovao u Irak nego što je bilo koji drugi američki lider putovao u bilo koju prethodnu ratnu zonu.

Međutim, kritičari su tvrdili da je Obamina administracija ponudila Irak Irancima na žrtveni oltar. „Dokaz“ za to bila je činjenica da irački šiitski premijer Nuri al Maliji, lider za koga može da se kaže mnogo toga, ali ne i da je povodljiv ili popustljiv, nije ostatak političke klase zemlje doveo do sporazuma.

Na početku tog procesa Maliki je ukazao na dve stavke svojim gostima iz Amerike – hteo bi da američke trupe i dalje budu prisutne u Iraku, ali nije voljan da ponese celokupni politički teret. Očekivao je podršku ostalih iračkih političara, ali je nijedan od njih je nije pružio.

Sunitski lideri koji imaju tendenciju da se grupišu pod zastavom iračke nacionalne partije Irakija, jasno su stavili do znanja da neće da podrže ostanak američkih vojnika na iračkom tlu, lišavajući Malikija podrške koja mu je potrebna da bi uspostavio koaliciju sa širokom osnovom. Sunitski lideri često su izražavali podršku za prisustvo američkih snaga u njihovoj zemlji, ali su takođe verovali da Irak više ne treba da bude domaćin stranim vojnicima. Podaci iz anketa javnog mnjenja u Iraku, onakvi kakvi jesu, otkrivaju snažan sentiment iste vrste – Iračani poštuju američke snage i ono što su one učinile, ali ipak žele da odu.

Američki pisac Mark Tven jednom prilikom je rekao: „Učinite pravu stvar. To će zadovoljiti neke i zapanjiti ostale“. Zapravo, irački neumoljivi antiamerički radikali sada su i zapanjeni i zbunjeni. Irački sunitski i šiitski ekstremisti slabo se slažu, ali jedna stavka oko koje su bili saglasni jeste da Amerikanci nikada neće napustiti njihovu zemlju svojom voljom. Ipak, upravo je to ono što se danas dešava. I tako, budući da se povlačenjem američkih trupa iz Iraka krči put za tektonski politički zaokret administracije ka Aziji, Obama i državna sekretarka SAD Hilari Klinton uputili su se ka zapadu, uvereni da će njihovo putovanje proći bez teškoća. Međutim, nije bilo tako.

Do mere da Amerikanci svaki spoljnopolitički govor smatraju bitnim za njihove živote, Obamina ekonomska poruka sa samita azijsko-pacifičke ekonomske saradnje na Havajima bila je u skladu sa uverenjima njegove političke partije i na dobrom putu ka ostvarenju uspeha – radna mesta, radna mesta, radna mesta.

Međutim, ubrzo nakon toga, kada je Obama doputovao u Australiju, a Klintonova stigla na Filipine, ono što je izgledalo kao jasna priča o ekonomiji odjednom je propala: Obama je obećao svojim domaćinima u Australiji da će SAD u dalekom Darvinu stacionirati američke marince kojih će biti manje nego što ih ima u jednoj brigadi. Niko verovatno ne bi mogao da poveruje da će ovaj korak biti dovoljan da umanji kakve god bile zabrinutosti Obamine administracije i američkih saveznika u Aziji u vezi s jačanjem vojne sile u Kini, ali je baš na taj način „odigrala“ američka štampa.

Novi scenario ogledao se u tome što su SAD počele da se povlače iz jugozapadne Azije u cilju sukobljavanja s Kinom. Čak vešt i hrabar potez administracije da pošalje Klintonovu u Mjanmar, nakon što je opoziciona liderka Aung San Su Ći puštena na slobodu i posle njene odluke da se ponovo pridruži političkom sistemu, predstavljen je kao još jedan napor da se Kini „gurne prst u oko“.

Potrebno je da SAD i azijsko-pacifičke zemlje održavaju produktivni odnos s Kinom, što svima postaje komplikovanije pošto Kina ulazi u period unutrašnjeg ispitivanja u vezi sa svojom budućnošću. Način na koji Kina bude izlazila iz tog procesa i na koji se bude ponašala u svom susedstvu, a i globalno, umnogome će odrediti kako će svet srednjoročno i dugoročno izgledati. Potrebno je da izbegavamo da dajemo prognoze koje proizilaze iz naših najdubljih strahova.

Autor je bivši pomoćnik državnog sekretara SAD za istočnu Aziju, bio je ambasador u Iraku, Južnoj Koreji, Makedoniji i Poljskoj, nekadašnji je specijalni izaslanik za Kosovo i pregovarač u Dejtonu