Od Gazimestana do 15. marta: Studentski društveni pokret je najuspešniji u novijoj srpskoj istoriji

Pol Tilič, nemačko-američki filozof, teolog i antinacista, napisao je da se afirmacija sebe (sopstva) pred nepostojanjem može shvatiti kao hrabrost. U tom kontekstu, pozivajući se na Ernesta Bekera, antropologa i psihologa, možemo izneti tvrdnju da čoveka kao svesno biće, progoni strah od nepostojanja, jer smrt je neizbežna i može doći u svakom trenutku, te poseban značaj u individualnom i društvenom životu ima strah od besmislene smrti, te da sam život zahteva hrabrost. U tom egzistencijalističkom ključu, pokušaćemo da predstavimo jednu sažetu analizu najznačajnijeg drušvenog procesa u Srbiji u proteklih skoro tri godine, studentskog protesta.

Surova egzekucija učenika u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ 3. maja 2023. godine ne samo da je primer besmislenih smrti, već je i izraz nemoći društva da te događaje osmisli, usled maloletnog doba počinioca zločina u Beogradu, za razliku od masovnog ubistva počinjenog u Duboni i Malom Orašju narednog dana. Ova trauma i dalje nije razrešena i kao takva predstavlja „otvorenu ranu“, izvor kolektivne egzistencijalističke nesigurnosti. Surogat krivični procesi protiv roditelja maloletnog počinioca samo delimično osmišljavaju tu tragediju. Sa druge strane, nelegalna populistička obećanja da maloletni izvršitelj „neće ugledati svetlost dana“, bez zakonitog pravnog osnova, prema dostupnim informacijama on je i dalje u faktičkom zatvoru, imaju totalno suprotan efekat i svojom osvetničkom prirodom dodatno produbljuju osećanje bespomoćnosti, nepravde i besmisla.

Usledila je nova tragedija, traumatičnija po svojim psihološkim posledicama od gore opisanih. Pad nadstrešnice u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine prouzrokovao je besmislenu smrt šesnaestoro ljudi, uključujući i dece. Ova trauma u uslovima višedecenijski permanentno indukovanog „mentaliteta nacionalnog opsadnog stanja“, opšte anksioznosti i upravljanja društvom prvenstveno putem afekta, dovela je do takvog društvenog potresa i eskalacije egzistencijalističke nesigurnosti stanovnike Srbije, već sabijene u „etnički tor“, na koje ni nacionalistička ideologija nije mogla dati adekvatan odgovor i umiriti strah, te vratiti osećanje sigurnosti.

Zaslužuje da se uoči tvrdokorno zanemarivanje u stručnoj javnosti značaja empirijski verifikovanog mentaliteta nacionalnog opsadnog stanja u srpskom društvu (koje karakterišu samoviktimizacija, etika konflikta sa drugim narodima, stalna napetost i povišeni oprez), te nacionalističke autoritarnosti koja počiva na ideološkom pogledu na svet kao na opasno mesto (dangerous worldview) i kompetitivne džungle (competitive worldview), zasnovanog na pretpostavci o „zloj“ ljudskoj prirodi, u analizi društvenih procesa. Čak i kod onih fenomena koji se statistički ne mogu objasniti isključivo uobičajenim obrazloženjima poput „društvene tranzicije“, ekonomskim faktorima (niske plate, nezaposlenost), pandemijom, i tome slično – kao što je izuzetno visok stepen korišćenja anksiolitika u Srbiji (prema nekim istraživanjima osam do deset puta viši od proseka u Evropskoj uniji), postoji gotovo apsolutno odbijanje da se prihvati psihopatološki karakter uticaja na pojedinca četrdesetogodišnjeg sveprisutnog, socijalno indukovanog nacionalističkog ideološkog zahteva za totalnom socijalnom kohezijom, sigurnošću etniciteta i identiteta, grupnom dominacijom i superiornošću.

U takvom afektivnom stanju izrazite teskobe, upravo je došlo do „izdaje“ nacionalističkog obećanja kolektivne sigurnosti i izronio je strah da smo svi na svakom mestu, u svakom trenutku „u školi“ odnosno „pod nadstrešnicom“, izloženi nepredvidivoj smrti, besmislu života, uprkos tome što smo se nabili u „tor“ i ogradili kako bismo se zaštitili od „zlih“ drugih i opstali. Protesti koji su u oba slučaja usledili imali su snažno terapeutsko dejstvo upravljanja strahom, ponovnog uspostavljanja poljuljanog smisla života i izrazili su ono što Tilič navodi kao dva oblika afirmacije: individuacije kao afirmacije posebnog sebe (sopstva) i participacije kao afirmacije sebe (sopstva) kao dela celine. Posebno se nakon novembarske tragedije izrazio nagon za životom, kako je još Darvin naveo „želje života da nastavi da živi“, kod mladih i doveo do novostečene hrabrosti čiji je izraz afirmacija sebe kroz zahtev za odgovornošću i akciono delovanje izraženo u blokadi rada univerziteta. Ovaj društveni „talas“ se potom proširio na srednjoškolce, proževši na kraju i starije delove stanovništva.

Može se konstatovati da je reč o pokušaju osmišljavanja srpskog društva zasnovanog na reafirmaciji inherentne i nesporne vrednosti (dostojanstva) života svakog ljudskog bića, sa pripadajućim pravima i slobodama, što potom rađa zahtev za poštovanjem zakona – naročito onih normi i institucija koje treba da spreče patološke društvene pojave poput korupcije, opšteg kriminaliteta i nepravedne raspodele javnih resursa. Ovaj društveni pokret posledica je apstraktnog i simboličkog promišljanja, koje se izrazilo i u svakodnevnim ‘parastosima’ posvećenim žrtvama 1. novembra 2024. godine, a kulminaciju u emotivnom i akcionom dejstvu doživeo je 15. marta 2025. godine, kada se u Beogradu okupilo više stotina hiljada građana.

U političkom smislu ovaj, pre svega studentski društveni pokret, već se može oceniti kao najuspešniji u novijoj srpskoj istoriji. Ne potcenjujući društveni značaj studentskih pokreta ’68, ’91, ’92. i ’96. godine, ovaj – koji još traje – doveo je do tako široke mobilizacije stanovništva, nezabeležene od 1989. godine. Ako je Miloševićev skup na Gazimestanu u svojoj suštini predstavljao izlaganje novog projekta budućnosti, afirmaciju grupe uz vrednosnu devalvaciju individue kroz redefiniciju kolektivističkog shvatanja – iz klasnog u plemensku grupu, dakle u nacionalističkom ključu – martovski skup 2025. godine može se shvatiti kao najmasovna reafirmacija značaja individue iznad plemenskog, odnosno nacionalističkog. U užem smislu, za ocenu uspešnosti ovog pokreta dovoljno je navesti pad Vlade Republike Srbije, prethodno i ostavke pojedinih ministara, jer takav rezultat nije postigao nijedan od gore navedenih studentskih pokreta.

Ovaj pokret afirmacije sebe pred nepostojanjem može se tumačiti i kao ustanak protiv nihilizma – onog vulgarnog, mračnog i beznadežnog – koji je hronična kulturološka boljka srpskog društva još od druge polovine osamdesetih godina prošlog veka. Teza da život nema smisla, pa je samim tim svaka društvena akcija unapred osuđena na neuspeh, predstavlja osnovnu tezu nacionalističke pesimistične emotivne matrice koju je propagirala mala, ali društveno uticajna grupa asocijalnih, averzivnih, antagonističkih, neugodnih ličnosti (Hudelistovi „Siminovci“), s ciljem ideološkog podrivanja socijalizma, njegovog optimizma i vere u ‘bolje sutra’, kako bi se otvorio ideološki prostor za sopstvenu spasonosnu, soteriološku formulu: da život ipak ima smisla ako je teleološki podređen naciji.

Učenje Gaetana Moske o političkim naukama, navodi na zaključak da je sadašnji studentski protest pre svega reafirmacija značaja ljudskog života u društvenom sistemu vrednosti i time suštinski suprotan nacionalističkom „siminovskom“ pogledu na svet. U tom kontekstu skup koji je održan 28. juna 2025. godine je, u suštini, bio i pokušaj otimanja ovog značenja studentskog bunta i ponovnog podvođenja pod nacionalističku emotivnu matricu. Utisak je da se u tom pokušaju ipak nije uspelo, makar za sada. Bez obzira na delimično prisustvo nacionalističke ikonografije, pojedine istupe koji se ponekad podudaraju sa nekim od fundamentalnih laži srpskog nacionalizma, poput one da je Republika Srpska izraz plemenitih ideja a ne genocida, kako je to ispravno shvatio još 1992. godine, kasniji glavni egzekutor genocida nad Bošnjacima, Ratko Mladić, ipak to nije osnovni zahtev studenata. Persistira politički i socijalni zahtev, koji se svodi na ponovnu aproprijaciju institucija od strane građana i građanki na temeljima dostojanstva, vrednosti ljudskog života, pripadajućim pravima i slobodama, te demokratiji kao instrumentu rešavanja društvenih protivrečnosti i emancipacije ljudskog bića.

Ipak, u celom opserviranom procesu se mogu uočiti i određene slabe tačke. Pre svega, prirodno je da protekom vremena motivacijski kapacitet i uopšte uticaj određene traume sa protekom vremena slabi. Paradoks je u tome da samoafirmacija dovodi do upravljanja strahom i njegovog svođenja na onu meru koja ne predstavlja nepremostivu prepreku za svakodnevni život. Možemo izneti i stav da su uspostavljanje tzv. ‘ćacilenda’ i navodna upotreba zvučnog topa imali i svrhu upravljanja procesom samoafirmacije građana i građanki, kako bi se sprečilo da on poprimi razmere koje bi mogle da dovedu do vaninstitucionalne promene nosioca vlasti, te da se umanji simbolička, a samim tim i afektivna snaga oživljavanja traume koja je bila u motivacionoj osnovi studentskog i šireg društvenog pokreta.

Takođe, izvesna slabost ogleda se u tome što su sami studenti omalovažili, odnosno umanjili značaj sopstvenih dela i posledica za koje su bili odgovorni, pre svega pada Vlade Republike Srbije. Ako smatrate da posledice vaših reči i dela nemaju značaj, automatski devalvirate i same te reči i dela, odnosno sebe. Oduzimajući značaj drugome, u suštini oduzimate vrednost sebi i ponovo upadate u klopku nihilizma, u osećaj da je „sve bez veze“.

Taj nipodaštavajući odnos često se uočava i prema drugim društvenim akterima. Van svake sumnje, današnje generacije studenata, koje raspolažu tehnologijama kakve prethodne nisu imale i njima izuzetno vešto upravljaju, imaju ne samo pravo već i etičku dužnost prema sebi i drugima da razvijaju svoju viziju boljeg društva. Međutim, samim tim je etički neodrživo umanjivati značaj drugih društvenih aktera koji takođe pokušavaju da ponude alternativne projekte budućnosti u odnosu na dominantni, u koje su se građanke i građani uključivali putem organizacija civilnog društva, političkih partija ili drugih oblika društvenog aktivizma.

Generacijski posmatrano, imajući u vidu da su sadašnji studenti deca rođena i odrasla u vreme mira, a nakon pada režima Milošević-Šešelj, njihova afirmacija sebe je i uspeh njihovih roditelja koji su doveli do tog pada čime su stvorene pretpostavke novog smisla srpskog društva integrisanog u širu zajednicu. Negirati uspeh svojih roditelja, koji se može svesti i na puku činjenicu da su ih dobili i vaspitali, igra na loptu nacionalističkog nihilizma, i generalno obezvređuje afirmaciju kroz participaciju i individuaciju, odnosno samu hrabrost. Jer po čemu bi to sadašnji studenti bili inherentno bolji, ako generacije pre njih to nisu bile, i ako tadašnji protesti nisu imali smisla, zbog čega bi njihov imao?

U teologiji, kako bi dali jedan plastičan primer, postoji nešto što se zove „apostolsko nasleđe“ ili „progresivna objava“, a sastoji se u tome da se objava odvija kroz etape, gde je svaka prethodna bila funkcionalna i nužna za sledeću. U sociologiji bi se taj proces mogao nazvati „inkrementalizmom“ i opisati Poperovim postepenim proverljivim promenama. U tom duhu, u slučaju društvenih procesa kojima svedočimo tokom protekle tri decenije u Srbiji, predlažemo optimističnije shvatanje i pristup, da se radi o evolutivnom procesu, koji nije linearan, a u određenim segmentima i periodima je čak i retrogradan, ali to nije razlog za prepuštanje nihilizmu i beznađu, te osporavanju značaja drugim akterima ili prethodnim akterima koji ne dovodi do jačanja sopstvene ideje, već podriva uopšte mogućnost afirmacije pred nepostojanjem i dalje emancipacije, dakle deluje kontraproduktivno i po današnju generaciju „buntovnika“. U ovoj novoj fazi koju su objavili studenti januara ove godine, s nestrpljenjem iščekujemo njihov artikulisaniji predlog projekta budućnosti i osmišljavanja srpskog društva, što je i glavni izazov sa kojim se suočavamo kao zajednica, a kako smo konstatovali još decembra 2024 godine.

Autor je doktor nauka, jedan od organizatora studentskih protesta 1992. godine

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.